Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 184

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 4 и 5

Направите у сваком, бар ђе ее молнтве и зборови држе, по једну као капелицу, ђе би ее свештеник у вријеме непогоде с књигама склонити могао. Учите вашу дјецу чистоћи, реду и пристојности. Шаљите их у школу, н то српску врјероисповједну школу, ђе ће се научити српски мислити и говорити, српски радити п осјећатп. У тој школи позна ће ко су и шта су; позна ће Милоша и Марка, позна ће славу своју крсну, па знати бол>е вјеру и народност своју чувати. Без науке се данас не живи; наука свијетом

влада, а снага само кладе ваља. Будпте поштени и људи од ријечн, па ће вам се боље вјеровати. Не задужујте се, а и не лакомнте се, ако вам ко на вересију даје. Не чпнпте ником штете и не освећујте се један другом. Опростнте свакоме, па ће и вама Бог. Ко ријеч ову послушао и утувио буде па ако по томе и владање своје удесн, увјерен сам, да ће од многога зла бити сачуван, а то ће му и на душевно епасење послужити моћи — Амин.

Бесједа 4. недеље поста. Говорио: П. Лапчевнћ, свештенпк у Доњој Тузли. ли[,е что гисжеши к"кроКаТИ СКА Е03Л10ЖНЈ к^крбгсш^л^ — К'кр $10 Господи П0/И03И Л10ел»8 нев*крј|«. Марк. г. 40, 21,22.

Овако је драга браћо узвикнуо отац онога несретника што је имао у себи духз нијема и глуха, кад га је Господ упитао: Можеш ли вјеровати — све је могуће ономе који вјерује — а он одговара: Вјерујем Господе помози мом невјерју" ! И гле шта би ! Онај који је по свједочанству самог свог оца из дјетињства патио од те грозне своје бољетпце — од духа нпјема, који кад га ухвати — као што говори свето данашње Јеванђељс — ломи га и пјепу баца и шкргуће зубима и суши се — онај исти пошље таког свечаног признања очевог, постаје од једном здрав ушљед ријечи Богочовјека Спаса : Душе нијеми и глухи! ја ти заповједам изађе из њега и више не улази у њега! Ето браћо снаге и силе у тим ријечима, које говори онај, који је по природи својој човјек; — ко је-тај да га духови слушају ? Ко може тако што учинити ? Запитајмо се само, па ће нам одговор на то јасан и кратак бити. Богу јединому у власти је ово ! Па шта нште Спасптел. за овако велико благодјејање од његовог оца. -- „Вјеруј само вели му, јер је све могуће ономе који вјерује". 0 како је свемоћна вјера! Вјера је стуб среће човјечанске — вјера је извор живота људског — са којега пијућн човјек кријепи се да не малакше и не изгуби се у метежу душевне и вреви свјетској. Све што има на свјету узвишено племенито и добро, све што постојп и што је

постојало на овом свјету као узор људског дјела материјалног и душевног — вјером је покренуто, вјера му је била помагач. Јер шта видимо. Болесник који болује рецимо незнатну тјелесну бољетицу, па се плаши исте и непрестано о њој мисли долази до тог увјерења, да се од ње неће никад извидати. И заиста кад му већ та болест не пријети више, он још о њој снијева и плаши се је — па ушљед тога страха и зебње долази душевна болест коју лијечници зову хипохондрија, а ова онда проузкрокује и тјелесну, јер по старој оној латинској изреци нема здраве душе без здравот тијела — нити обратно, јер душа и тијело тако су 'тијесно спојени, да најмања мана на једном — проузрокује ману и не другом. Из овога видимо браћо, колико и каковог уплива има душевно расположење на органима човјечијим — само у овом једном правцу — а колико и каковог уплива има вјера која је дубоко укорјењена у срцу човјечјем на њега и на све његове радње ; — она је ковач среће човјечје нли ако је нема несреће његове ! Браћо ! Коликим и каковим бједама и невол,ама изложен је човјек на овом свјету. Ил' бпо богат ил' сиромах, ннједног нема а да би могао рећи ево ме ја сам потпуно сретан ! Свима нам је судбина такова, да у сваком тренутку мјешамо радост са жалости, мед п јед у једном суду. Толпке болестп што л.уде косе, толике душевне