Dabro-bosanski Istočnik

Св. 4 ii 5

В.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 185

борбе н болестл што човјеком витлају тамо и овамо, као што бујна вода витла слабачку трску која је изникнула у њеном кориту. Узмите још иеприлике свакидање — узмите у рачун још неугодности које човјек трпи од браће своје л,уди — па питајте једног по једног и просвјећеног Јевропљанина и дивљачне народе што их познајете, упитајте силног цара и господара земаљског, упитајте богаташа штоно се ваља по сувом злату, упитајте све редом: јесу ли све дане у свом жнвоту провелп сретно и задовољно, па ћете виђети е ће се испунити она нашег митроносног владике пјесника Његуша — - „ Нико сретан и нико довољан и . Куд год се окренеш а ти среташ толике многе непријатеље, да ти је лавска снага у мјесто човјечије не можеш им се одупријети. Вода. ватра, ваздух, земља, људи, нсивотиње —■ те добре слуге — све су то непријатељи човјечији за његов тјелеени и душевни напредак и благостање. У кући својој што си је тп начинио и озидао осјећаш ли се сигурним — а гдје ти је онда цио свјет и природа с којим би ти рад господарити ? Та рођена твоја дјеца, колико ти неприлика и горкијех часова само донесу, а да не говорим о другијем људима који мјере сваки твој покрет и рад, да би те ш њим пред свијетом обличили — па не само да казују праве твоје недостатке, него их још у пустој својој заслијепљености и самн износе и у својој глави кују, само да те облажу, само да ти нашкоде, да ти онај залогај хљеба што си га тешком муком заслужио претворе у тешки јед — у отров, који ти живот полагано алп тим сигурније поткопава и уништује. Пак дед човјече брате, нађи заклонка на овој земљи коју је Бог рајем створио — а она је умјесто тога иакао који се не може према данашњим приликама избјећи! Све ово можда би човјек заборавио, све би ово драговољно подносио за љубав тренутног свог уживања, за љубав рецимо власти, господства, имања, раскоши и увесељења, ал још му је један највећи и најжешћи непријатељ на путу, којега он не може никако побједити и на којега се човјек грози и помислити. Многи и многи људи да не би морали мислити о том свом душманину, како они рачунају — највећем, одају се онда весељу и бучним забавама, пијанчењу и бог те пита што не само да се тим пролазним и тренутним забавама и њеним представама забаве —• да забораве на тог неприја-

теља, који ће их како силни били опет уништити ; па који већ не нађоше забаве на овом свијету с којом би могли то заборавити, који су све пробали и задовољили се — дошавши ред дакле на помисао о трм свом са извјесном побједом идућем према њима непријатељу — вољедоше сами свој живот узети, него се ухватити ш њиме у коштац. Па. ко си ти онда сретни човјече кад толике невоље и зла које набројисмо ти мораш хоћеш нећеш подносити — ти мораш на сваком свом кораку борити се са разним непријатељима физичким и моралним, па еве то ако свладаш, опет ти остаје један највећи непријатељ — који ће ти за извјеено нанијети ударац, којега се људи толико плаше —- ударац, који се зове смрт. Многи тако по себи названи научењаци страшећи се овог непријатеља хтједоше и хоће још и данас да на силу Бога створе у себи, у души својој друкчији појам о овом свијету, сасвим нов правац о постанку његовом — ново нешто о човјеку и души му и одношају овога према Богу —- том свагдашњем, свесилном, свезнајућем, свудсуштном, најправеднијем и најмилостивијем — еуштаству и бићу. Али тешко њима! Тјелесни човјек нпје господар душе своје — он не управља њом него напротив она је његов господар а он њен слуга. Ови су људи налик на човјека, који угледавши из далека непријатеља свог — препадне се, па не смијући на њега ударити крије ее по странпутицама и бјежећи пред њим у душевној својој узбуђености и страху изгуби пут, залута — па га ноћ ухвати и шта — дођоше звјеровп дивљи и на грозан начин умрије. И они су овакови — страшећи ее и мислити о будућем животу, гледају други пзлазак, па онда блуде по странпутицама и пустињама, па немогући изићи на прави пут затече их смрт —- и онда се кају и вајкају. Него запитаћете ме драга браћо! па кад смо овако несрећни овђе — има ли икаква оружја с' којим би могли побједити све ове наше јаке непријатеље, који нас толико гоне и у робље одводе? Заиста има браћо. Као што је Господ наш Исус Христос рекао оцу онога несретника: „Можсш ли вјеровати — јер је све могуЛе ономе, који вјерује", тако се може и на ово одговорити — само вјеруј па ћеш побиједитм све ове љуте непријатеље и 4