Dabro-bosanski Istočnik
2
Св. 7 и 8
Б.-Х. ИСТОЧНИК
Стр. 281
човјечанству; јер, другог лијека и подеснијег срества није биио, којим би се стало на иут даљем расиростирању зла. Кад човјек не би умр'о, него био бесмртан, и зло би тада заједно са човјеком било бесмртно, — с тога човјек не би могао ни имаги никакве наде за спасење своје. А ово се види баш отуда, што је Бог нарочпто забранио Адаму повратак у рај, да не би могао никако више јести од дрвета живота : „И нин-к да нексгда простреттх скон>, и козлитчч од г к дрека жизни и пгкстк и жик г к к8дгг г к ко к'кк г к. И изгна его Госиод г к Ког г к из сладости д'каати зел1/\1о, о г г г к нбдже кзатк кист г к". (Бит. гл. 3, ст. 22 — 33). Ну смрт је и дан-данашњи нужна, ма да је Христос својом смрћу разорио „держакб с /Шрти" ; јер је гњездо н корјен свакок зла у тој самој вези тјела са душом; па за то се другчије то зло није могло и не може уништити, док се та веза не раскине, док се дух не растави од тјела ; јер, кад не би било раскидање и уништавање те везе, човјек ма колико се трудио овдје на земљи, да се ослободи тог зла и постане чист и свјетао, — не може. Тјело непрестано са цјелом спољашњом природом воју је против духа. Човјек заражен грјехом у тјелу и души, чини зло и преко своје воље, ма да му се неће, и ма да види да зло чини: г Видим други закон у тајелу моме, аоји се прошиви закону ума мога . . . не чиним оно штао хоЛу, него на штпо мрзим оно чиним. (Рим. 7. ет. 15. 23). * * * Изгубивши први човјек због непослушности рај, изгубио је све блаженство и власт над свима животињама. А и сама природа почела је на њега одмах другчије дејствовати. Природне стихије, као: киша, град, снијег, сунце итд. — штетно и непријатно су почели на њега утицати. Прије су му се покоравале све животиње у рају. Слон, лав, тигар, коњ, пас, во и остале, нису на њега хтјеле насрнути • а сад видимо како се и од њнх мора заштићавати. Па и сама земља, која га је прије хранила без његовог труда, сад је изискивала од њега изнуритељног рада, снаге и зноја, па да му даде потребног насушног хљеба : „Е^К по г г'к лица ткоеги' сн-кси \/гкк г к ткои, дондеже козкратишисд кк зелмк>, од нед же кз/ггк еси (Бит. 3, 19).
Дакле, проклетство божије, бачено на човјека, прешло је на све стихије, на цјелу земљу и на све твари: „Пцоклдта зелма к г к д 'кд'к\"К скои \'к к г к печал 'к\ г к сн'кси т8јо кса дни жикота ткоеги»: тернЈА и колчци козрастит г к гек 'к". (Бит. 17, 18). С тога послије пада човјек сије шеницу а оно му ниче и кукољ; сије и сади цвјеће, а оно му ниче боца и трње —• све за то, да. му због посљедпца првородног грјеха и проклетства божијег смета и да га мучи. Односно тога, да ли је прије пада било трња и боце у рају, постоје многа мишљења. Ну, од евију, ми заступамо као правилно ово: било је и трња и боце, нема сумње, али не овако, као што је данас послије пада и проклетства божијег, већ другчије, као што је и први човјек прије пада био другчији, па је се послије, пошто је се измјенила и постала другчије цијела ирирода, — измјенио - се и човјек. А то ће бити од прилике — може бити овако, — као што и нож и отров и пушка итд. нису сами по себи штетни и опасни — док их ко не употрјеби, тако исто и боца и трње у рају. Ну кад би дозволили противно овом мишљењу, значило би, или да се је Бог покајао, или да је заборавио да то створи, па тек послије пада чини то као накнадно. Али ми то не смијемо дозволити, јер је Бог свемогућ и свезнајући најсавршенији дух ; зато што једном уради, више не поправља. Он ради савршено. 1 ) Из свега до сад казаног, јасно се види, да је Адамов грјех био врло велики и тежак, јер је својом непослушношћу и погрјешком уврједио свога створитеља и добротвора. Велики је још и отуда, што је све зависило до његове вол>е и што је могао да не погрјеши; што је заповјест била прецизирана, кратка, јасна и одређена: „Од дрека же, еже разКлгкти докрое и лбкакое, не сн'ксте от г к негш: и к г к онк же аш,е денк сн"ксте отк нега 1 , сл»ертик> 8л»рете". (Бит. 2, 17). Ну, ипак, грјех прародитеља кад се сравни, по величини, мањи је од грјеха падшег духа, који је навео на саблазан наше прародитеље; јер га они нису измислили, већ су погрјешили просто по наговору злог духа — ђавола. Зато су они лишени сасвим божије благодати, а то је за њих смрт. Они се не могу никад поправити, нити покајати за своје грјехе, да би могли 4 ) По лекцијр1 г. Архим. Фирмилијана проФ. беогр. богословије.