Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 266

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 7 и 8

нило и овдје код нас, као што сви о том знате, кад год су то, цјену ствари дижуће околностн захтјевале. Али од неког доба амо, изгледа на жалост, као да се хоће да заборави на ту свету дужност; јер из дана у дан све то већма и већма мучније долази до својих заслуга свештенство, које никакве сталне. као што би требало, ттлате неимајућп, једино чека да се тко роди или умре, нли ожени и тако даље, па да узмогне доћи до коре љеба, те да нахрани и себе и своју дјецу. Једини бир што му је као нешто сталније, па и до шега не може тачно доћн ни за пет година, те да се може иоФалити и Богу благодарити: да бар у пет година једноч, може покупити сав свој бир од цјеле своје парохије. Осим тога опазило с.е је и то : да многн од народа пресекли су себи често поха^ање цркве уз пркос пријашњем лијепом и Богоугодном нашем обичају; недају да се свете наше тајне у црквама врше, као што Бог заиовједа и закон прописује; иа више мјеста не зову свештеника, да им опоја малу умрлу дјецу, говорећи: да малој дјеци не треба опјела, а и парастосе својим мртвима почели су давати без кољива, које кољиво закон прописује. Да није пак добро — п то по сами народ — овако ладно нрема прађедовској вјери и својим духовним пастирима понашање и немарност, то свакн паметан п разуман човјек може лако увидити; јер нема тога човјека на свијету да нежали на онога, коме служи за кору љеба, кад му овај и ту суху и мршаву кору крши и подпуно недаје, и да не потражи одбране и помоћи код других противу таквог немилосрдника. А да се усљед оваких жалби и међусобног незадовољства полако, лако и готов неосјетљнво усађује клица мржње и изазивања, што бн од замашних хрђа-

вих по наш народ и иравославну нашу вјеру поелиједица било, и то сваки унапред твидити и добро разумјетн може, кад би само хтјео мало бистрије са својом браћом и пријатељима претрести ову ствар. По нашем пак скромном мишљењу: свакако треба да народ често похађа своје свете цркве и држи добро закон, и да воли и поштује своје добре духовне пастире, и својски да се заузима за, њихово достољепно издржавање, а и саком датом ириликом и пред осталим још свијетом и словом и дјелом да доказује своје ср г ачно поштовање п уважавање према своме добром свештенству, ако жели себи добра. Тако^ер и свештенство треба да је срцем и душом одано Христу Богу, вршећи и то најстрожије све његове свете заповједи, љубећи своје духовно стадо, као своју дјецу и браћу, и непрестано и неуморно радећи и трудећн се за његов морални и духовни бољнтак, и клонећи се брижљиво сваког шкандала, које би и најмањи повод дало на понижење свештеничког угледа. Сретан је и пресретан и у овом свијету и на небу, после смрти сваки онај народ и свештенство, који овако мисле, понашају се и раде. Тешко пак и горе бити неможе оном свијету, у ком ударају народ на плочу а свештенетво на клин. А може ли и кад добра бити тамо гдје народ немари зн добро издржавање свога свештенства, а ово пак т. ј. свештенство непази на себе колико би требало ? Додуше признати се мора, да се треФљава и међу духовенством, по гдјекоји свештеник, који неодговара подпуно свом високом чину; јер су и свештеници људи, те по том и они некад нагнути су коме људском Фелеру; али има начина и средстава да се оваки доводу на прави пут, кад би се народ са евојим архијерејом у добром договору и сиоразуму заузимали око тога,