Dabro-bosanski Istočnik

Св. 7 II 8

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 273

чању, да еу се код радње год. 1869. на старој грађи трагови од јеничарских сјекира. Да се пак херцегова црква у прошломе вијеку збиља поправ.г>ала доказује једаи на жалост врло кратак запис на корици мл.етачког октоиха, )>е стоји записано : „покрила се црккл горашкд 1778". Па шта је могло да побуди тада силне бегове Сијерчиће, да према народној причи подижу исти преградак цркви херцеговој ! Ово врло занимљиво иитање није могуће изравно н потпуно расвијетлити, пошто црква и прича не пружају у томе погледу никакових нодатака; ио можда би коме могло поћи за руком, да их прибере од данашњих потомака, те беговске породице. Па ипак с.е може са великом вјероватношћу узети, да је тој градњи могао бити слиједећи разлог: Племенски посјед бегова Сијерчића обухвата сав предјео око цркве, пак су по томе они данас власници истог онога земљишта, које је прије турског освојења Подриња јамачно прппадало оиоме кнезу Радославу 1 ), чије су кости нашли вјечног одмора у херцеговој земљи или пред шом, и који јамачно бијаше госнодар онога данас безименога града, чије се развалине налазе на врху купастога бријега више цркве. Исти посјед, сличноот имена „Сијерчић" са именом „ПЕиринић", прича о дограђивању цркве, — све то скупа узето, оправдава мисао : да су бегови Сијерчићи потомци кнеза Радаслова, који су по заузећу Подриња примили ислам, на некоји од њих, — у часу новољног духовног расположења, а можда на темељу усмене предаје у породпци. да тијело рецимо, њихова родоначалника х ) Поље на десној обали Дрине, ирема цркви зове се и данас „Ширнићевина", а то је доказ горњој претиоставци, да је кнев Радослав био властитељ горашког краја, а. живио у граду више цркве. Што се његов гроб налазаше у херцеговој задужбини кра^ ње, даје повода вјеровању, да је био у родбинству са херцетом СтеФаном.

почива пред вратима горашке цркве, потрудио се но обичају, који лнфу мухамеданцима у великој части стоји, око земних остатака Радослављевих, подигне цркву, да му родоначалник у светињи почива 1 ). П збиља гробна плоча кнеза Радослава, стајала све до год. 1869. V крај врата старе цркве десно уза саму часну трапезу нове цркве, дакле у цркви, из чега излази, да. је заиста тај гроб. био поводом дограђивању цркве. Да су пак бегови Сијерчпћи заиста имали неку особиту свезу са истом црквом, свједочи и та склоност, што су они V колико садањп нараштај памти, вазда и у свакој прилици цркву помагали, и од сваке је напасти бранили, — те 1е у главноме остала поштеђена и сачувана до данашњих времена. Тако се приповједа, — и то је жива истина, — да су они до времена Омер-паше, о сваком празнику и збору народном код цркве, слали своје оружане људе (кавазе) к цркви, да пазе, да се не би побожном народу, код светиње догодила какова биједа и невоља, нарочито пак од дотичних Фанатичких н мрзовољних домаћих мухамеданаца, или иак Турака. Та заштита, тијех, ио свему томе великих добротвора цркве горашке, која је ваљда њојзи од вајкада пружана, јамачно је учинила, да је османлијска поплава, која је у XV. вијеку и кашње опустошила цијело Подрнње, и толике храмове уништила, да им се трагови данас једва у честим називима мјеста: „црквине, црквишта, кале" и т. д. наћи могу, — оставила херцегову цркву неСлично томе учинила је и знаменита старо-вал стеоска, сада беговска породица „Драче", који и данас на своме породичком гробл>у, мислим у Драчевци (мостарски котар) држе и чувају као светињу гроб својега нрапрађеда, војводе, који је гроб означен крстом, те и данас мирно стоји у сред толиких мухамед. гроб. каменова. Тако ми иричаше једном нриликом год 1884. један угледан члан те породице, која, часно јој било, тако дивно поштује своју старину и поријекло-