Dabro-bosanski Istočnik

I

Стр. 410

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 11

то тако јаено- не мора иеповиједати, као црквено шко.лске оиштнне; од којих заиста највише и зазиру. непријатељи српства и нравославл.а. Доклен оне буду на чнрстом темељу народног повјерења, ми слободно можемо гледати у бољу будућност. Према овоме, оне и јесу главни борци за права наше цркве и школе, за народна права. Данас ја.л икад, то општпне треба да разумнју. Нашој бујној српској свијести радују се оста.ли кријевн наше српске планине, јер могу слободно рачунати на нас као борце против свега онога, што би сметало слави и величини српства н светињи православља. Морамо признатн I да ће општине бити криве ако се у овој борби попушти и малакше. У њиховим је рукама црква и школа свештенпк, и учитељ, а што је најглавније у шиховим је рукама ниша омладина и зубља светиљка која нам показује куд нам ваља ићи, као Србима, као православнима. Општине се од овога не могу никако опростити, то бреме на својим леђима имају носити док је Срба и српског имена. Стари народни обичаји, како на дому тако и у српском сваком друштву, ако се почму преобраћати у новотарије по западном плану; општине су најкривље, јер оне као домаћини, као очеви, као мужеви, као чланови српског друштва, највише имају дјелати код свог брата и пријатеља. код сестре и пријатељице, да се про^е свега онога што није чисто српског народа. Радом, пак око цркве и школе, онп имају показати, да се у првој Србин крсти н Богу моли, а у другој да се српски дух нодгријава српском књигом и ријечју Србина учитеља. Све што овамо Србин има мило и свето, у рукама је наших општина, зато не би требало општински рад узимати олахко. Учини ли се у Босни и Херце-

говини, макар за длаку, што није српског обиљежја, имају општине примити кривицу или зато што су равнодушно стале па гледале, или што без енергије, или. пак што нијесу вјеште своме позиву. Сваки озбиљан поематрач споља п изнутра то мора признати. Ми пак као свештеници, имамо бити главни чиниоци са нашим општинама; — оставимо ли једни друге, заелужујемо од народа неповјерење. Нама православнпм Србима у Босни и Херцеговини највише треба уједињеие љубави н снаге, против оних, који нас не гледају са пријатељским погледом. Нико нам тако пречи није као ми један другоме; зато ће се опростити критици. ако се неповољно изрази против оних зађевица које царују \кфу општинама и свештенством. Погрјешке једне или друге стране. којих заиста може бити, непоправљају се међусобним гложењем и трвењем. У таком случају имамо се упућивати, опраштајући једии другом. Није ли тако, запитајмо данае све оне зава^ене општине, па ћемо виђети, доклеи су дошле са својим радом'? Мјесто што би се ишло у опште корисном раду у напријед тамо се само распаљују партајске страстп, често пута засла^ене личним зађевицама и омразама, којих мн имамо доста. Ошптине су наше и на томе путу прве позвате. да све чине за угушење тијех нашијех борба. Оне истина највпше имаду пазити, да би остале изван и изнад партајских п многих страсти. ? противном случају, оне не воде добру, ову шаку узрујаног и измученог народа. не само с поља но и изнутра. Јест, браћо ми смо и сувише измучени и споља и изнутра, ми смо остављени сами себи, уздајући се „у се и у своје кљусе". Зло имамо ли од