Dabro-bosanski Istočnik

Св. 11

Б.-Х- ИСТОЧНИК

Стр. 411

нас је и наше је, а тако исто и добро, I па сад чинимо што знамо. Па што нам треба знати? — шша као свештенмцима и општинама, и нама, као народу ? Прије свега, добро срачунати вријеме и околности, у којима се находимо са својим народом. Кад то учинимо, намеће нам се одмах мисао, да што-год не оставимо започето а не довршено, или пак да што-год не испустнмо из шака, игго је наше по старини и по праву. Бгдемо ли ми ово двоје извршили, нећемо моћп послужити онима, који су нам радп назатку нашему; — даклен, не будимо ничије слијепо ору^е. Свак на посао — заповиједа се свакоме; али никоме тако у дужност не спада кретати се на оптпте корисан рад, као нама свештешшима и ошптинама! Од ријечи до ријечи ми то морамо чиннти, јер нам је то права дужност. По нашем кретању у овоме времену према нашем гласу познаје нас евпјет, какову нам народ пјесму пјева — радосну или жалосну. „Б.вутава" со читаво јело иоквари, а камо ли да осоли; па не смећимо са ума позив и дужност. Кад се срачуна снага наших општина, са снагом нашег свештенства, мп смо заиста јаки, а морамо данас признати, да бп могли бити и јачи. То ће нам признати, све партајама и личним мржњама растрзане општине, као и оне у којпма дере један на једну сграну а други на другу страну. Овакпје случајева има код нас, па не би штетило, ако би се таке општине опоменуле, на ред, па им се и предочила странпутица, којом срљају. Нама православним Србима најмање треба оваких општина у Босни и Херцеговини ; јер све што имамо у рукама је нашег свештенства и наших општина. Кад је то тако, зар ми нијесмо први позвати, да

се сваког часа запитамо: шта нам ваља знати? Народ је оштар судија, зато се чувајмо да не примимо од њега оно, што би 1ПК0ДИ.10 и нашој и народној срећи и б\ г дућности!!! Свештенство и наше општине само на народ и његову будућност имају рачунати, јер листови наше историје јасно износе пред нас народне трудбенике, који су налазили своју срећу п несрећу у срећп и несрећн народној ! Чувајмо се међусобног гложења у првом реду ми свештеници и оиштине, те и пстој губи у нашој торини п корјен исчупајмо! Чувајмо се немара п нерада око наших српских школа и цркава, почем има народа код нас и око нас, који упливишу п школом и црквом да, не само да очувају своју вјеру и народност него да и наше благо претопе и пренесу у своје дубоке ризаице. То они неће само онда учинити, ако наше свештенство буде са општинама сложно и ако наше општине не буду окрећалн главе од својих духовника! На ово нае позива не само наша дужност но и данашње вријеме, а то ће сваки православни босанс-ки и херцеговачки србин разумјети. Свак прегео себи ; а зашто да и ми то не чинимо?! Дакле слободно је Немцу, Мађару, Бугарииу па п Хрвату присвајати себи и оно што није његово, а нама то да не буде слоболно ? Код њих као просвећене народе није стпд ни срамота водити не само у одбрану но и нападајне борбе; зашто нама кроз вијекове борбп наученим да данас. не достаје одважност за такову исту борбу? Ми истина нијесмо научени шпекулативним бо)>бама; ■ па то нама и донеклеи не треба; нама