Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 412

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 11

]е доста да будемо будни стражар на бранику поноса наших Срба и Српкиња, на бранику народних обичаја, пред храмом наших светиња: српске књиге и православне вјере. Нама не треба улизевање ни ласкање, па ни дружење са онима, који су нама ради са неким цијелима да униште оно, што је наше, што је српско и православно; таковима окренимо леђа па макар кипио од виоокоучености; јер ми данас имамо лијеп број и српских учењака којинас хоће а и треба да упуте на праве путе народног спасења. Виче се на сва уста на пропагандисање и на Фанатизам; али ми не смијемо битн слијепи према оним тајним ходницима кроз које мисле проровити наш народ, баш пропагандисте и Фанагици. Одаклен су ти мудри? Или су од оне стране са које нам сунце грања, ипи од оне, ђе нам, за мрвицу нашег немара и неслоге, може на вјечита времена запанути и вјера и народност, то наше сунце спасења ? А, немојте ме гонити да вам кажем одаклен су, него само будите задовољни са овим гштањем: Јели слободно, просвеченом народу. према висини просвећеностп у данашњем вијеку, имати умних богаташа, а окорјелих Фанатика? Даклен, оно што се од вазда приписавало у хрђаву страну, непросвећеном истоку, то не може служити на срамоту просвећеном западу. Умно и имаовно богатом — све је слободно — свако срество да се дође до цијели? Наш је народ са свима својим домаћим, народним и вјерским благама опкол.ен са таковом војском Фанатика, који нам лијепим ријечимамутенародну свпјест. Сваком је слободно пропага ндирати и бити Фанатик — а нама православним Србима да не буде слободно и не оправ-

дано ? Ово рекох, не зато, што би ми то жељели, не зато, што смо од околине, већ на то и наћерани. Овђен молим, да се прочита она књига „Ппопаганда" од Др. Милоша. Јер он на крају вели: .... „она може у томе у извесној мјери да и до неког успјеха дође, кад пастири православне цркве не би били будни и на опрезу". Елем, будимо будни и на опрезу сви као један, а један као сви. Особито се то тражи од свештеника и општина. Они морају борити се и борбу издржати. Пренимо се и ми. па потребно срество вјере наше узмимо у руке, те нек и други виде да смо и ми свјесни околине која нас окружава и времена у коме се данас животари. Претјерани Фанатик у народности или вјери осталих народа, свак вели да је вјештак у своме предузећу, а нико неће да му припише прећераност и отимачину. Кад је то тако другоме, нек буде и нама јер није сваки „пре^ерани" Србин уједно и нелојални грађанин, но нама веома потребни раденик ко за своје, а такови треба да те сваки наш свештеник и свака наша општина, Они треба да су као један човјек. Претјераност нигђе не води бољитку то нек виде позвати, а ми то и не препоручујемо. Ми само вичемо свакоме: не у туђе! а тиме и себе сјетујемо да будемо вриједни чувари свога стада од гладних вукова, тако да га не пуштамо да јчини потрице туђега добра и течевине. Могло би се много говорити; али, кад би се свело на кратко : 1. Свештеников рад на пол>у нашег народног и црквено-школског живота не смије дерати у страну но упоредо, или јошт јасније: но зајвдно са народним оишшипама чиниши цјелину;