Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 458

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 12

тиван науци ; није тако глугг, упоран и тврдокоран да чак излази из цркве кад свештеник почне проповједати, као што објеђује Н. Н. Херцеговац. Ово је жалосно да понеки у своме безумију преставља наш српски народ пред образованим свијетом као дивљаке као зкивотиње, који се само брину да једу, и да нијесу ни зашто узвишено. Ово, не само да је лаж, него је још лудо (и непријатељски) наш народ пред осталим свијетом јавно срамотити, и доказивати да неће ни да слуша поуке и савјета свештеничких, Докажи драги Н. Н. Херцеговче, гдјејето било да народ излази из цркве, и да онако свештенику у цркви, кад почне проповједати, говори. Реци ако смијеш гдје је то- било и који су то рекли. Обиједи и осрамоти људе ако смијеш. Недокажеш — лаж на част. Та нијесу то дивљаци, већ свјесни Срби, који су увјек умјели цијенити и уважавати све што је племенито и узвишено. А као свјесни знали су увијек и знаду да је и поп слабо љуцко створење, те да се и њему као човјеку није могуће потпуно и са свим од гријеха ослободити. То је трула и спољашња светиња, што ти хоћеш. „Лзекару излијечи се сам". Ово је израз књижевни (управ црквени „ Врачу иауелнсја сал«"), а не народна изрека. То свијет незна, нити умије рећи. То може рећи какви незнабожац или „надри-књига", који је „нешто" учио а ништа недокучио, кчји је што год вигие учио тај је толико облагорођен да се у цркви неће тако безобразан показати и свештенику тако рећи, па ма да је свештеник сав у грјехове огрезао. Ту дакле изреку ненаучени свијет незна а научени је неће као што рекосмо баш у цркви рећи. Остаје дакле да ју измислио Н. Н. Херцеговац. Друга она пак: „ја немам кад попо чекатн и т. д., то би истина био израз, који би могао и најнростији човјек рећи. али невјерујем, јер простији народ побожнији је, па неће тако што нз побожности своме свештенику у цркви рећи. Особито што наш народ воли слушати кад свештеник у цркви говори. Ово свак зна. Та да ништа свак зна да наш народ слуша и најпростије приповјетке и приче кад какви старац или баба причају. Наш народ стане на

сред вашара, те слуша гуслара како пјева, а од куд да се нађе некакви Н. Н. Херцеговац па да доказује да наш народ неће чак ни слово божије из уста свештеникови да слуша и прима. Према његовим ријечима изгледа да је наш народ као онај камен на ком сјеме науке Христове не може да увати корјена, јер он вели да свијет у цркви говори : ја немам кад чекати попо док ти изговориш јер се морам бринути ђеци за ручак". Н. Н. Херцеговац сигурно зна да је Христос онима, који нетраже и неће душевне хране, него само тјелесну, рекао овако : „ Небрините се гита ~%еше јести и ииши и т. д. Јер све тао и незнабошци ишту . . . Него иштите на/јирије царсшва божијег и иравде његове и . (Матеј 6, 31 — 38). Знао је ваљда за ово Н. Н. Херцеговац, али баш хоће да наш народ престави као незнабожце. А и Марти је Христос рекао : Марто, Марто, бринеш се и трудиш много а друго је за потребу. Треба да слушаш науку као Марија. Марија је бол,и дио изабрала, и т. д. Код нас се може хиљадама примјера навести гдје народ и најпростију проповјед свештеничку радо слуша: или управ неможе се ни навести примјер гдје неће да слушају. Нећу далеко, ево код мене примјер ; ја сам у таком положају и околностима да од послова немогу да стигнем, те да чешће говорим, него једва о већим празницима. И зато сам много пријекора од мојих парохијана добио. Љуше се гито чегиЛе нсговорим. И још веле да народ у опште недолази у цркву зато, што се чешће у цркви непроповједа. Међутим ја се не могу похвалити да сам баш без мана, нити да сам онако беспорочан, као што то Н. Н. Херцеговац захтјева. Човјек сам и ја, па погријешим. Имам мана, за које знају и моји парохијани, у које мане ја можда тсо немоЛи мадаи. И поред свега тога моји ме парохијани слушају, и још ни један ми не рече: „Врачу исцјелисја сам". Нијесам баш ни вјешт проповједник, да би рекао да ме због тога, слушају. Та за истину не треба велике вјештине. Истину је лако и без вјештине доказати. Па и у овој мојој околини, у свима околним парохијама народ обично највише долази у цркве у оне празнике кад се обично проповједа. а већ у друге недјеље и празнике мање долази. Па кад је овдје тако; то онда ја не могу вјеровати, и није истина да кршни и свјесни