Dabro-bosanski Istočnik

Св. 12

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 465

Ну ипак се макар до сад у свему, што је наше, т. ј. српско добро и предобро одржасмо; за што имамо благодарити ; а и морамо до вијека нашем свештенству благодарни бити, јер су се они највише жртвовали за све што се српско назива. Долазили су, а и дан данас долазе странци са евијух страна, те проучавали наше обичаје и умотворине; проучавајући дивили су се, а и сад се диве нашим народним обичајима и умотворинама; ког цвијећа у сваком крају има, али као у Херцег-Босни и сусјеткињи јој јуначној и витешкој Црној Гори заиста нема. Између многобројних српских народних обичаја одржат је и обичај тако звани „Крстоноше", који се у нас у „Бос. Крајини" колико је мени познато, чини само у селу „Кмећанима" бањалучком котару а парохији св. обител>и „Гамијонице." Исти обичај замијењује житна масла, а извађа се од прилике овако: Прије на недјељу (седмицу) дана обзнани св<:штеник, да ће бити у овај или онај дан. Кад дође речени дан, онда се Србадија искупи код св. манастира, ама све у свечаном одијелу. Код св. манастира поредају се све двоје и двоје, и узме сваки по једну икону (обично узимл,е сваки своје крсно име), један ће узети барјак, а један звонце (ова двојица иду напријед). Прије него што ће се поћи зазвоне звона и пред св. матером црквом очита свештеник богородичино св. еванђеље, и благосил»а пол.а, ливаде и сав српско-православни христијански род. Пошл.е тога пођу Србадија онако уређена кроз 'цијело село. Док цијело село прође стаје се дванаесг-пута и сваки се пут чита по једно св. еванђел,е, шкрони се свештаном водицом (прочитају се сва васкрсна евакђеља). Том приликом носи се и водица по свима кућама, али се уноси само у стан. Станарица приправи пуну карлицу варенике и скорупа (кајмака) и накрижа здјелу (чину) сухог меса, а на сухо месо метне по два по три варена јаја. Варенику и то све метне на мети, те они (иде их по 2, а највише 3), који носе водицу морају од свачега макар понешто окушати, у случају да не окушају, станарици би јако жао било, па одмах тужи попи оне, који носаше водицу.

Који носе водицу морају станарици оставити освештаног тамјана. Оне куће, које су близу оног мјеста, гдје се стаје, изнијеће јела и пића, те сваком понешто дати. Они који у стан водицу уносе морају знати тропар (бар један, који шкропи): ,,Спаси Господи л,уде твоје и благослови достојаније твоје, побједи благовјерним Христол.убивим Христијаном нашим насопротивнаја даруја и Твоје сокрањаја крестом Твојим жител,ством. На „крстоноше" скупи се силна Србадија, а буде их и из оближњих села манастирске парохије. Кроз село идући пјевају Срби-сел.ани све два а два овако : „Крстоноше крсте носе, А од Бога добро просе: Дај нам Боже грозне кише, Да нам роди шеница И винова лозица И шл.ивова гранчица. Господи помилуј, Господи помилуј, Госноди помилуј!" Кад се прође кроз цијело село, онда се сви поврате к манастиру и у манастирској авлији обједују. Свака кућа наспрема што више и л,епше мозке разних јела па донесе к црк:ви. Најпрво ће метнути своју столицу (соФру) старијешина села (кнез), па онда сви остали. Познато нам је Србе брате и Српкињо селе, да нема ништа на бијелом свијету, да Србин пјесмом не испрати, — а вели и наш пјесник дични Змај Јован Јовановић : „Хај што Србин јоште живи, Крај свих зала Пјесма га је одржала, Њојзи хвала !" Па тако и овом приликом пошл.е обједа испјева се и изигра мила нам Србадија до миле вол.е. Ето тр толико о „Крстоносима" у селу „Кмећанима", а сад да си ми мили и л,убезни роде српски здраво и рахат! —• У српско-православном манастиру Гомионици (код Бањелуке) на Марков-дан 1890. II. С. Иванчевић.