Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 466

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 12

Из путничких црта. 0,1 М. С. ПоиовиКа. Посвећено митрополиту херцеговачком г. Серафиму ПеровиЋу.

Још прије неколико мјесеци, позвао ме бпо пречасни госп. Тодор Кандић парох, да одемо и да разгледамо стару српску цркву, на Сренајњу, у турској граници. Ја сам му више пута обећавао, па пошто нијесам прије могао, то кренемо у очи Рођења Богородичиног (Мале Госпојине), јер се тај дан служи у истој цркви. Из Фоче је било прилично грађана, те смо у друштву путовали, пјевајући и веселећи се. Ишли смо на источно котлинастом долином ријеке Чајетине , која се вијугаво пружила, из међу брда и долина, све до извора јој, па до утока у Дрину. Разумије се, да нијесмо сви у један час пошли (пошто нијесмо кренули у сватове), те смо остало друштво причекали, код т. з. „Шубове каве и , даљине 1 сахат од Фоче. Чим су и остали стигли, почеше се отварати плоске, поче се здравити : „ Здраво довлен, здраво ад одавлен! Гдје ове године, ту и до године а . Други вичу: Амин. ЈВог те чуо! Света ти брате молишва !" Чује се : „ Наздравље. И слатко ти било !" Пошто попијемо још и по каву, почеше се орити српске пјесме ; а већ и суние — које бијаше јако искочило, почело са својијем зракама трептати, као да се и оно поче наслађавати у нашем весељу. Па и гора и поједини брежул.ци тада, друкчији изгледаху. Све, — све чињаше се, да је весело! Боже! Боже! да красне љепоте, на јутарњем зраку, а особито у оваком предјелу, гдје ти је са свију страна лиснато зеленило, које опчарава и око и срце! . . . Слава ти! кад си нас удостојио оваке љепоте; те нам душа, неки други мир осјећа, те и она радоена, као да је ирекужила онај варогики неиријатни ваздух . . . ! Ту смо били један по добар сахат, па смо појахали: Пеко вранца, а неко алата; неко дору, а неко ђогаша. Одатле смо кренули, на источну страну, попијевајући разне српске пјесме, да се гора сва ризлијегаше.

ч Ах! ах ! ко није био у доброме друштву, тај не може преставити себи, како смо били весели; како смо били задовољни; како смо били радосни. У добро друштво брате! Без друштва нема ништа! То су знали и наши стари претци, па су и били у друштву. Шта више, видимо, док су они били у друштву, да су дотле билн и јуначни и сложнији и напредни . . . То су они знали, па су нам и оставили златне ријечи: „ 1 1овјел сам није никуд •иристао и . Дал.е видимо, чим су се почели раздруживати, чим су почели, један другом завидјети створи се „ иаклена неслога и , те нас и раскомада на племена и нације; те постасмо неко свој господар, а неко сада туђи роб! . . . Красно је наше име „Србин", него штета што га сви нећемо, да поштујемо. Који не л.уби друштво, који не љуби слогу, ја га преклињем нек се не зове г Србином и ; јер то име значи: г љубав, слогу и шжртвовање и . Тога имена треба, да се стиди свак, који год не ради, као што му то славно име говори и заповиједа. У крај отпадниче — кад си таки ; јер вјеруј се, и тебе ће то име заборавити, па ћеш се обрести ондје, гдје ни помислио нијеси. Опет велим: у добро друштво, нек нас види Бог! За то оснивајмо друштва, оснивајмо задруге. Неумрли Доситеј каже: „ Ч.овјек није као курјак за самоЛу од Бога створен. Једна рука без друге зло стоји, а без ирстију обадвије још горе. Зато и опзт велим : „Радимо за бољишак иодмлатка и за уначређењем иросвете у нашој милој домовини а . Послије 2 1 3 сах. дођемо, под високи брежуљак п Ретиње а , према коме се уздиже стара тврђава Херцега Стјемана^ с' лијеву страну ријеке Чајетине. Иста се тврђава уздигла на стотине метара. у вис. И сад се виде срушени бедеми. Те нам је остао спомен иза златне тврђаве, као једна рушевина .