Dabro-bosanski Istočnik

Стр. 472

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Св. 12

Ту смо попили по једну агрлпју, опростимо се и вратимо се цркви. Пошто је литургија прекинута, — а то је, да би се екупило више свијета, те кад ми дођемо бијаше поп Тодор ушао у цркву, да сврши проскомидију. Чим проскомидише, уђемо и ми у цркву и слуасба се отпоче. При свршетку службе, прочитао је поп Тодор декрет, који је оставио Серафим т. ј. именовање и потврђење нове општине. Послије литургије изађемо из цркве, те посједамо ручати. За ручком било је здравица и разнијех разговора —- наравно, да је у веселу друштву било и смија до миле вол,е! . . . По ручку, почело се опет трести коло : „илаховишо, виловито, наилешено, навезено. и Ја угледам једног старца, гдје сјеђате под великијем дубом у хладу. Приђем к њему. — „Здрав стари !„ — „Добро, како си ти синко!" — „Да што си ту сам стари ?" — „Да шта ћу ? Ова младеж сада не бегенише са старијем. А Бога ми синко, док су се стари поштовали, много је нешта боље и л.епше било ! Данас је све наопако!" .... — „Е шта ћега де стари . . . Младост, кб младост . . . Ври крв, стари . . . ! Знаш ли ?" . . . — „Валах је баш тако. Но дану бар ти сједи овдје код старога." — Хоћу — валах стари. Пошто ја сједох тада ће старац : „Ја колико памтим — у моје 85 година, много се нешта промијенило. Многи су помрли, а многи се родили. Боже слава ти! (прекрсти се) кад си ти све лијепо уредио. Но валах синко, баш немаш право, што носиш, то на себи страшило. То се у нас прије није носило. Ах, лијеие старе сриске хаљине ! Кад би их какав младић, — такав као ти обукао, е „дај два ока, да га се нагледају ! и Тако је било, а данас је са свим друкчије!" „Е шта ћеш стари! Од шта вакат, од тога и врпјеме. Но молим те стари, — ти безбели знаш, де ми што причај о овој цркви." Старац пошто се мало искашља, рече: „Мој синко и овдје се данас, много нешто промијенило. Прије кад би ко дошао цркви, гледао је одаклен ће га ко убити. — Истина и

данас је над нама Турчин господар, али је мало друкчији, него прије. Причали су ми, све до 1839. године, да су доносили свештеници овдашњијем безима, ио оку каве и једну лисичију кожу , јер им друкчије нијесу дали цркви долазити, ни у њој се Богу молити. 1839. године дође — по обичају Авди-бег БавчиЛ и заиште речени осијек - Народ се побуни. Међу њима један старац, по имену Жазо Ландало — свијет'о му образ био! — стане у средину народа и викне: Ћ 3а дрва људи! Зар да се није слободно Ђогу молити ? Чекај Турчине, да ши за све илатимо! и Бег се препадне и побјегне, те од тада је престало и то узимање." Старац потто ми исприча, с' њим се поздравим, те одем своме друштву које се бијаше почело спремати, да иде у Фочу. Ова је црква више пута од Турака харата, али се увијек у њојзи служила божествена литургија; увијек су ј ој Срби долазили, те се Богу помолили, ма и један пут у години. Већ бијаху 4 сахата по подне, кад ми појахасмо оседлане коње. Неколицина је Фочана остало, да ноће код Лазара Даниловића куће, а ми се опростивши с' њима, прекрстимо се и пођемо назад Оне што су остали, обећалисло их причекати сјутра дан у еелу Папратну, гдје смо ми и били пошли на конак ; јер је туј славио крсну славу — св. АЛим и Ану домаћин Тодор Чанчар. У Папратно смо дошли на један сахат пред акшам. У Чанчара бијаше дошло неколико узовница, који бијаху пред кућом и пјеваху: „дај да једном запјевамо!" Са свима се поздравимо. Сви зађоше оца Тодора у руку љубити, вичући : г благослови оче ! благослови оче /" — Да сте благословени д]еир! Ми посједасмо по крај њих, а двојица из домаћинове куће распарталише нам коње. Овдје је обичај по селима, да се у очи крсне славе честита, иста слава, те смо тако и ми честитали. Пошто се мало одморимо, поче поново весеље, да човјека чисто згнесе, слушајући и гледајући, како се и неука Србадија наслађава у српскијем пјесмама; како им живо срце игра радосно; како се и они поносе, са својом српском пјесмом!