Dabro-bosanski Istočnik

Св. 12

Б.-Х. ИСТОЧНИК

Стр. 449

гуће у вишем броју чланова, јер је ово једини пут и начин којим сами можемо нашу будућноет осигурати, па у томе треба да заједнички учествујемо, да сви заједнички норадимо и да започету установу свима нама подпомогнуту у дјело приведемо, да нам се не припише кривица да нијесмо у стању и себи самима помоћи, и за себе нешто опште корисно извести и уредити. Још при урађивању правила ове установе, ја бих био мишљења, па нека ми то свак осуди, ако је за осуду, да не само што би требало ради братске заједнице и тога да ее доскочи општој невољи свештенства у Босни и Херцеговини допустити, да се ова установа протег не на Херцеговачку и Тузланску Епархију, него да би требовало оставити слободно у правилима исте још и то: да могу наше срп. православне општине, које нијесу у стању својим свештеницима у случају старости и изнемоглости према годинама њиове службе пружити икаке помоћи, у овоме Фонду осигурати исте својим улозима с правом на потпору. Ово је у колико се мени чини важна тачка за прилике у нашој домовини. Њу би требало добро проучити и при склапању правила у обзир узети. Општине пак имале би много разлога да притеку

у помоћ приликом ове установе овим начином своме свештенству, а главни је разлог тај што би тијем чином, кад би се уредило, задужиле своје снештенство да буде онако како му дужности народног српског свештеника изискују да је. Завршујући ове примједбе које нијесу ништа друго него искрена жеља да се покренута установа по потреби уреди и што прије у дјело приведе. Мишљења сам тога да би наша преч. Конзисторија најбоље учинила кад би — пошто јој сво свештенство епархијално изјави своје жеље и примједбе на нацрт правила ове уетанове, сазвала главну скупштину од они свештеника који су се пријавили да ће бити чланови установе, да се на тој гл. скупштини изабере управни одбор и правила са примједбама иретресу и уреде. 1 ) А свештенство да у томе не оклијева него да се што прије одазива, да се уетанова што прије у дјело приведе. п _ С- т . 1 ) Овом приликом, могло би се покренути питање, — кад буду на окупу већина свештеника, — да се установи опште удружење свештеничко у појединим епархијама у Босни и Херцеговини. То би од велике користи било не само за свештенство. но за нашу цркву и православље. Уред.

0 кољиву.

У VI. свееци овога листа, штампан је чланчић г. Милоша С. Анђелковића, свршеног биоградског богослова, с насловом: Ћ Шта означава жито (кољивоЈ, које се счрема три погребу, парастосу, слави (крсном имену) и задушницама ? У истом чланчићу, г. Милош прво је рзкао : „да обичај, да се при погребу итд. носи у цркву кувано жито, има смисао и карактер догматски, који је основан на ријечима Господа Хсуса Христа „заиста, заиста Вам кажем, ако зрно пшенично паднувгаи на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, много рода, роди" (Јов. 12, 24.), и на рјечима св апостола Павла : „Безумниче!," ти што сијеш не ће оживљети, ако не умре. И што сијеш не сијеш тијело које ће бити, него голо зрно, било пшенично или друго каково. А Бог му даје тијело како хоће, и сваком своје тијело. (I. Кор. 15^ 36—39.) (Г. Милош навео је из поменуте главе стихове 35—44).

А за тим је растумачио, од куд назив п жито и , „кољиво", „кољево и код нашег народа, рекавши, да се ти називи датирају из старог многобожачког доба, кад су на жртвеник приносили за клање својим боговмма разне животиње, па пошто се и жито приносило такође на жртвеник — Богу, добило је од ријечи п клати и (жртве ) свој назив „ кољцво ", „кољево". Тврдњом својом, да обичај, да се при погребу, парастосу итд. носи у цркву кувано жито п има смисао и карактер догмашски и , показао је г. Милош, да не зна, шта означава и да нема јасног појма о ријечи „догматски", јер да зна, и да га има, не би могао рећи, да „кувано жито има значај и карактер догматски". Да је г. Милош проучио 12. главу Јовановог јеванђеља, морао би и сам увидјети, да је рјечма у 247 стиху Исус Христос хтјео ученицима својима, и народу, што га је пратио из Витаније у Јерусалим, по васкрснућу Лазаревом,