Danas
Varljivi ruski oslonac
Piše:
Aleksandar Nenadović
Da li ćete sačuvati nešto do čega vam je stalo zavisi i od toga kako ga štitite. Od tog nepisanog pravila moglo bi da počne i razmišljanje o Kosovu kao najvećoj svetinji srpske prošlosti i ne manje velikoj nesreći srpske sadašnjosti. Ako je tako, hajde, najpre, da se propitamo: kako su gospodari naše političke sudbine (od vlasti i opozicije do “nacionalnih” institucija koje njima, neposredno ili posredno, služe) štitile Kosovo juče, recimo, tokom minule burne decenije, i kako to danas čine? Sve je, naizgled, dosledno i nepokolebljivo. Kosovo je bilo i uvek će biti isključivo “unutrašnje srpsko pitanje". Ko drukčije misli, neka ne izlazi Srbima na oči. Nema ovde šta da traži, Mora znati da je Kosovo srce Srbije: bez njega u njoj, nema njene istorije, pa ni nje same. Sta hoće ti Slovenci, Hrvati, Englezi, Nemci, Amerikanci? Na Kosovu su srpski manastiri i grobovi, a ne njihovi. Da li bi se ta gospoda odrekla dela teritorije, u srži svoje istorije? Dobro, a Albanci? I oni tu žive, njih je najviše... Neka žive. Sa Srbima, dabome. Ali ne na račun Srba i Srbije. Može da se razgovara o svemu što im nedostaje, ali samo ako i oni shvate, i neopozivo prihvate, da je odluka i o tome “unutrašnje pitanje Srbije”. Svako ko traži nešto više, slobodan je da iziđe iz Srbije. Što pre, to bolje i za Albance, i za Srbe... Zapovedna logika Takva, zapovedna nazovi logika srpske vlasti kao, uostalom, i najvećeg dela, sada pretežno bivše stranačke opozicije - još je, spolja gledajući, u punoj snazi. Bila je nepromenljiva, gotovo obavezujuća, od “istorijske” Osme sednice u čije je teraelje ugrađena. A čemu služi sada? Vlast koja ne priznaje poraze ni kad ide natraške, ne odustaje od svoje gorde, na kosovskom Gazimestanu položene zakletve o učvršćenju “jedinstvene i jake Srbije”. Drži se kao da ne vidi pogubne posledice promena kojima je, s kosovskim znakom raspoznavanja na prsima, i sama kumovala, ili ih iznudila: od “übijanja” bivše SFRJ do uklapanja Republike Srpske u “dejtonsku” BiH; od otvaranja političke provalije između reformama sklone Crne Gore i autoritarne Srbije do oružane pobune na Kosovu koja egzistencijalno ugrožava i samu srpsku državu... Mnogo šta se iz temelja Ijulja i urušava, ali kuda i kako dalje, to kao da niko ne zna. Vlast koja je sebi uspešno produžavala vreme zaklonjena prividima uzvišene nacionalne obaveze, sada kao da ni sama ne zna šta će sa torženstvenim obećanjima i hirovitim pretnjama kojima se razmetljivo služila. Referendumska ironija Referendumsko “istorijsko NE” stranom mešanju u srpsko-albanskom sučeljavanju na Kosovu pretvorilo se u sablasnu ironiju: čitavi buljuci, manje ili više znanih i važnih, pretežno nepozvanih zastupnika stranih vlada, političkih, humanitarnih i drugih međunarodnih institucija stižu u Srbiju sa svih strana, razmeštaju se po Beogradu, Prištini i ko zna sve kuda. U međuvremenu, najvažnije spoljne sile, članice Kontakt grupe, autonomno su odlučile, i autonomno sprovode svoju odluku da, angažovanjem dodatnog osoblja pri svojim ambasadama u Beogradu, prate opasna događanja na Kosovu. Njihove imormacije, ocene i preporuke odlaze onima od čijih bi nalaza i odluka mogla presudno da zavisi budućnost i Kosova i celog ovog područja: Savetu bezbednosti OUN, NATO, Evropskoj uniji i drugim centrima međunarodne moći.
Zvanična propagandna mašinerija i dalje do besvesti ponavlja slogane o neprikosnovenoj nadležnosti Srbije na svakom delu njene teritorije praveći se da ne vidi kako obostrano mahnito nasilje najteže pogađa nedužne. Za to vreme naše “isključivo unutrašnje pitanje Srbije” postaje, ako već nije, prvorazredno evropsko i svetsko pitanje, u čijem razrešavanju Srbija učestvuje samo onoliko koliko je neophodno jačima od nje. Znači H to da svet usklađenim koracima hita da ugasi samoubilački rusvaj i utanači, ako treba i nametne, razuman srpsko-albanski politički dogovor? Kamo sreće. Nažalost, čini se da i Kontakt grupa, iako je nagoveštavala uzorni sklad, počinje i sama da se vrti u krug. Je li to nova “rupa” između zapadnih sila i Rusije, u raskoracima oko Srbije? Zloslutni zastoj Možda. Pada, ipak, u oči da ovog puta nijedna zapadna vlada, ni američka, nije navalentna u prigovorima. Kao da se, naprotiv, sve trude da Jeljcinov susret s Miloševićem u Moskvi prikažu kao hvale vredan pokušaj. Ili, štedeći šefa Rusije, stavljaju naglasak na neke važne, okolišno sročene ali jasne obaveze s kojima se Milošević vratio iz Moskve. Okreni-obrni, srž nejasnoće, pa i zloslutnog za-
stoja u potrazi za mirnim raspletom kosovske drame, mnogi još traže u svojevrsnom političkom kliringu između Beograda i Moskve. Pa otud i pitanje; Šta je to što bi, u eksplozivnim zapletima na Kosovu i oko njega, mogla da učini Jeljcinova Rusija kao sila na čiju podršku još računa i drastično izolovana srpska politika? Da li su, preciznije, interesi današnje Rusije na evropskom jugoistoku, odnosno u Srbiji kao značajnoj zemlji u toj regiji, toliko duboki i dugoročni da bi ona stala iza “slovenske braće” na vlasti u Beogradu i po cenu ozbiljnijih raskoraka sa partnerima u razvijenom, demokratskom svetu? Odrečni odgovor nameće se sam od sebe, ali stvari nisu toliko jednostavne. Ne zato što je beogradski politički vrh neodoljivo privlačan za Kremlj. Daleko od toga. Ali pre će biti da su u ovoj dilemi važniji međuruski sudari nego li ruska politička Ijubav prema antizapadnoj Srbiji. Nijedna ruska vlada, s Jeljcinom ili bez njega, već i zbog prejakih polarizacija u zemlji, pogotovo u Dumi, ne bi sebi mogla dopustiti da nekritički sledi svoje zapadne “strateške partnere” - čak i kad njihovi ciljevi nisu suštinski suprotni ruskim interesima. Iz toga, razume se, nipošto ne sledi da su svakom gospodaru u Kremlju, zbog slovenstva i istorije, unapred vezane ruke. Ili da je Jeljcinova vlada sada prinuđena da se opredeljuje između podrške Srbiji na Kosovu i svojih glavnih političkih ortaka i nezamenljivih finansijera na zapadu. Srbija ili MMF? Ne, to nisu dve mere između kojih se današnja Rusija opredeljuje, iako su krupne neizvesnosti u njoj, pa i oko nje, sasvim očigledne. Rusija je, istina, još suviše nejaka da bi u svetskim političkim iskušavanjima i na sve dublje integrisanim spoljnim pijacama, bila ravnopravna u dostignućima. Ali, Rusija je, u isto vreme, uprkos svemu što je sputava, suviše velika da bi bilo kome mogla biti trajno i neopozivo podređena. Nije sporno da saradnja s postsovjetskom ruskom državom izlaže Ameriku i ceo razvijeni svet golemim iskušenjima. Ali destabilizacija Rusije nije alternativa; to bi i za veći deo ostalog sveta mogla biti katastrofa. Zavisnost je, u svakom slučaju, dvosmerna. Zato če Moskva, ako se ne dogode neka čuda, ostati nezamenljiva, u evropskim i globalnim vezama. Bar onoliko koliko se osposobljava za njoj primerenu ulogu. Eto zašto je svestrani, oporavak i preporod, što će reći, übrzani korak na putu u razvijeni svet, jedini izbor Rusije opterečene preteškim “viškom istorije”. A takav izbor isključuje nacionalističku učaurenosl i samodopadljivost koja podjaruje prizemni prkos. Grdno bi se mogao prevariti svako, pa i Srbi, ko od Rusije očekuje nešto drugo, uprkos svemu što je u njoj i izvan nje, neizvesno.
Referenduinsko isforigsko NE sfmmm mesunju u srpsko-uibanskom sylei|a¥an|ii nn ICeswii pretvorii® $e u snfeiusiip ironigu: čifavi b«i|uci ? imiis|e lii vii© znanih i pretežn® nepoivanih i«fppnita sfranih viada, poiitičkili, humanifarnih i ilrugih medfunarodnih institud|a stižu y Srbi|u m svih strana, razmeštaju se po ieegraiiu, Prišfini i k© zna sve keda
Nijednu viade, s Jei|€in©in iii bez nfegaj, već i ibag prejakiii {zolarlzacljcs ii zemiji, pegot§v® 11 m M s©bi mtgii d§pystifi da fiekrificki siedl sveje tupuim strateške psrfiiere * cak i kui njlhovl ciljevi nisu suštinski sopretiii rpskini interesima
Srbija ili Zapad: Jeljcin u Dumi
Subota - nedelja, 4 - 5. jul 1998
15