Danas

Novi Miloševićev obrt?

Ove nedelje

Piše:

Ivan Torov

P@si©đn|ili dniMi wg |@ ¥iie signiite đu M Mii#še¥ić nste» iu deneliie iimenl we|y des&išns!i|y stmtegifu ©ke Kesevo: emekšavaitie lestine reagevanfa nu m§re međanaredlne mlednice, uspesfavi|anje mmfmu sn ©ykene¥iiem ? fajni dejjeveri $u Hraškevlćein. I mu efan»vni|i I nervezniji nasfiip Mitešeirićeiiig kealicienog pertnerii Šešeija kA® neće bifi pepušfanja ivrepi i Amerki, kyke JUbancima pripnfte sum® kyltnmii aufenemija, km I afegeve prinietne nnpyiiie srpske javnesfi da između SPS ? JPL i SiS i«mi memu nitokdli prebiema i sperova, da se ipyk mMu vaifa ixa ferege.

Nema sumnje da se na Kosovu i oko njega u međuvremenu što-šta dogodilo, ali se dramatičnost i stvarna i potencijalna opasnost od eskalacije krize nije ni za dlaku umanjila. Tek sada kada je inicijativa u potpunosti prešla u ruke međunarodne zajednice, kada vodeće zemlie nastoje da se međusobno sinhronizuju i usaglase i privole sukobljene strane da sednu za pregovarački sto, uočava se sva težina, dubina i složenost kosovskog problema. Uravnoteženiji pristup međunarodne zajednice već daje određene, makar minimalne rezultate: srpska strana je primorana da spusti loptu, da obazrivije koristi silu u sukobima sa OVK i sprovede nedavni dogovor Miloševića i Jeljcina. To je u priličnoj meri relativiziralo pritiske iz sveta na beogradski režim i uticalo da nagoveštene oštre (vojne) mere NATO, iako već zaokružene i pripremljene, budu gurnute u drugi plan, a prednost data opsežnoj diplomatskoj ofanzivi, Sama činjenica da je Beograd dozvolio diplomatsku posmatračku misiju na Kosovu, prihvatio pregovore o uključivanju SRJ u OEBS i istovreme-

nom dolasku Felipe Gonsalesa, povoljan je indikator da se u Miloševićevoj strategiji nešto menja i da sećanje na onaj famozni referendum o nemešanju u “srpske stvari” sve više bledi i ustupa mesto nešto pragmatičnijim potezima. U prilog takvom utisku govori i prilično uravnoteženo reagovanje zvaničnog Beograda i najvećeg dela srpske javnosti na najnovije zaključke Kontakt grupe i poruke Saveta Severnoatlantskog saveza. Enigma OVK Osnovna dilema - da li će i kada direktni srpsko-albanski pregovori započeti - ostaje i dalje nerazjašnjena. Uprkos ohrabrujućim signalima iz sveta, utisak je da su se obe sukobljene strane na Kosovu u međuvremenu toliko udaIjile da se čini da je ponovno uspostavljanje kontakta Miloševića i Rugove skoro nezamislivo. Ne toliko zbog njihove (ne)spremnosti na pregovore koliko zbog činjenice da je za relativno kratko vreme jedna marginalna naoružana grupacija kosovskih Albanaca prerasla u takoreći dominantni vojno-politički faktor bez čijeg učešća u daljem rasplitanju kosovskog čvora teško da će se postići bilo kakav napredak. Rugova na Ko-

sovu gubi primat i njegovu poziciju može spasiti jedino velike sile ako primoraju komandu OVK da se stavi pođ, njegovu kontrolu, što je u ovom času ravno iluziji. Američko insistiranje da u buduće pregovore budu (in)direktno uključeni i lideri kontroverzne OVK već je urodilo plodom. Kontakt grupa ih je svojim zaključcima praktično legalizovala i uključila u “korpus celine albanske zajednice" na Kosovu, što, u suštini znači njeno pragmatično prilagođavanje kosovskim realnostima uprkos protivljenju Beograda da “pregovara sa teroristima”. U svakom slučaju, izgledi za početak (ili nastavak) srpsko-albanskih pregovora sada su manji nego do pre izve-

snog vremena, a oni su u velikoj meri uslovljeni spremnošću da razjedinjene političke snage kosovskih Albanaca prevaziđu sukobe oko prevlasti i kontrole nad OVK i postignu kompromis u zajedničkom nastupu prema Srbiji. Toga je svesna i Kontakt grupa, pa zato prednost više ne daje direktnim pregovorima već obustavljanju neprijateljstava i projektu (okviru) kosovske autonomije koji je sama pripremila i već poslala Prištini i Beogradu. lako je sadržaj tog dokuraenta zasad nepoznat, iz poruka koje se svakodnevno šalju iz Vašingtona, Bona, Lonaona i Brisela može se pouzdano pretpostaviti da će međunarodna zajednica - uz energično protivljenje ideji o nezavisnom Kosovu ili zadržavanju postojećeg stanja - tražiti da kosovski Albanci dobiju kao minimum ono što su već imali do pre desetak godina. Što znači, modifikovanu varijantu kosovske autonomije iz Ustava SFRJ iz 1974. godine, ili, pak, “široku autonomiju” u okvirima SRJ bez prava na otcepljenje. Cena tvrdoglavosti Albanci će kad-tad morati da pristanu na pregovore i o drugim opcijama osim o sopstvenoj nezavisnosti. Eventualna njihova dalja tvrdoglavost na sadašnjim pozicijama mogla bi ih skupo koštati tako što bi izgubili naklonost međunarodne zajednice i bili, silom prilika, prepušteni Miloševiću. Već neka prva reagovanja na bonske zaključke Kontakt grupe (Bakali, Agani) kao da nagoveštavaju da bi unutar albanskog političkog bloka mogla u pogodnom trenutku da prevlada svest da rat sa Srbijom nije produktivna alternativa i da bi trebalo prihvatiti trezveniji i realističniji pristup. Malo je verovatno da bi to značilo i prihvatanje direktnih pregovora sa Miloševićem, što, sa druge

strane, podgrejava sve učestalije poruke da bi se ključ za kosovsku dramu mogao potražiti na nekoj novoj međunarodnoj konferenciji o Kosovu ili Dejtonu 11. Bez obzira što zvanični Beograd i ne pomišlja da napusti tezu o Kosovu kao “unutrašnjem pitanju” Srbije, činjenica je da ni Milošević nema formulu kojom bi odobrovoljio kosovske Albance da sednu nasuprot njemu, Srbija zasad nudi ono zbog čega su Albanci ustali na noge, formalnu ustavnu autonomiju, koja više podseća na kulturnu ili onu bezličnu vojvođansku autonomiju u kojoj pokrajina ima neka prava, a sve odluke se donose u - Beogradu. Poslednjih dana sve je više signala da bi Milošević mogao uskoro da donekle izmeni svoju dosadašnju strategiju oko Kosova: omekšavanje žestine reagovanja na mere međunarodne zajednice, uspostavljanje mostova sa Đukanovićem, tajni dogovori sa Draškovićem. I sve ofanzivniji i nervozniji nastup Miloševićevog koalicionog partnera Šešelja kako neće biti “popuštanja Evropi i Americi”, kako “Albancima pripada samo kulturna autonomija”, kao i njegovo primetno napadno übeđivanje srpske javnosti da između SPS, JUL i SRS zasad nema nikakvih problema i sporova, nagoveštava da se ipak nešto valja iza brega. Da li to znači da su radikali odigrali ulogu koja im je bila namenjena (dizanje patriotske temperature oko Kosova, osvajanje medija i univerziteta) i da sve više postaju smetnja za eventualni Miloševićev obrt, ostaje da se vidi narednih dana. I da se, razumljivo, pomno prati daije ponašanje Vuka Draškovića i njegovog SPO, za koje se otpočetka znalo da su rezervna varijanta u uobičajenoj Miloševićevoj igri i taktici očuvanja lične vlasti po svaku cenu.

FENJER

Gost urednik: NUNE POPOVIC

strane 16-17.

Subota - nedelja, 11 - 12. jul 1998

Danas/9