Danas

Bora Ćosić Carinska deklaracija

eee... .

Nenad Daković

eeeGG........

OLI

Predrag Čudić

#0086 GS BR Nune Popović

Beograd

Ibrahim Hadčić

e e # s # & 8 & BE S & 8 6 & E B B S BS S ž

Nacionalno pitanje

* s. 8

Priča o Naseru Petroviću

0 U O O

subota – nedelja, 10-11. jun 2000.

nas je, uglavnom, u

upotrebi pojam inteli-

gencija, koji Je preuzet

iz ruske misaone tra-

dicije. Ruski naučnik, istoričar kulture, Dimitrij Sergejevič Lihačov kaže za pojam inteligencija, da je „njegova ... sadržina prevashodno asocijativno – emocionalna“ , da pojma inteligencija u drugim Jezicima nema već se u njihovim rečnicima i enciklopedijama uvek upotrebljava „zajedno sa pridevom ruska“.

Francuska naučnica Elen Karen dAnkos, koja je napisala izvanrednu studiju Ruska nesreća. Ogled o političkom ubistvu, kaže da reč inteligencija potiče od samih onih ljudi koji sebe smatraju kritičkim prema vlasti. „Delinišući sebe kao intelektualce , ili kao misleće ljude, ta grupa osveštava izraz inteligencija“ – kaže Elen Karen d'Ankos.

Na osnovu vlastitih istraživanja, mogla bih ustvrditi da je pojam inteligencija i u nas vezan za rusku misaonu tradiciju. Elita se ređe upotrebljava. Postoji rezerva prema pojmu, pa čak i otvorena borDa protiv elitizma. Takav odnos prema pojmu elita objašnjava se njegovim izvornim značenjem. Biti izabran u jednom seljačkom narodu, bez diferenciranih socijalnih slojeva, znači izdvojiti se iz Tiega, narušiti osnovne jednakosti u njemu. Takvo stanovište nije poticalo toliko od masa, koliko od predstavnika inteligencije koji su sebe smatrali kritički mislećim ličnostima. U tom smislu veoma su karakteristična stanovišta SvetoZara Markovića, koji je posredoVao pojam inteligencija, a koja je iIZneo u pismu ministru prosvete Dimitriju Matiću 1869. godine: „Pre 50 godina nije bilo drugih staleža osim seljaka. Mi smo sinoVi ili unuci seljaka. Obrazovani ljudi ( ja mislim na prave obrazovane, a ne na nadriknjige) što su IZIŠII iz te sredine to Je obrazovana demokracija u pravom smislu te Teči. To su ljudi što su većinom _ Odrasli na proji i skrobu i koji su došli do višeg obrazovanja na racun Onog naroda što je ostao na proJi i skrobu i u kome ima puno njihovih najbližih rođaka {ako je KO Od inteligencije, koji je učinio Istu karijeru voljan da to zaboravi, mu nismo voljni da mu to dozvolimo). Tražiti, danas, od nas, obra_ Zovane demokracije ... da mi odelimo naše interese od interesa narodnih .... to znači tražiti od nas nešto što je sasvim nemoguće“.

· Identifikovanje naroda samo sa

ljaštvom imalo je kao posledicu

Biblioteka

Uređuje: Filip David

POLITIČKA ELITA I MODERNIZACIJA U „PRVOJ DECENIJI NEZAVISNOSTI SRPSKE DRZAVE

Između patrijarhalnosti 1 moderhnosti

Deo elite želi da od Zapada preuzme rezultate nauke i tehnike, a da u suemu ostalom zadrži vrednosti patrijarhalnog društva. Pri tome se gubi iz vida da su rezultati nauke i tehnike neodvojivi od temeljnih principa zapadnoevropske civilizacije: svojinskog odnosa, vladavine zakona i prava ličnosti

da se svaki profesionalizam, svaka institucionalizacija ı učešće u državnoj službi smatralo odvajanjem od naroda, čak njegovom Izdajom. Odanom narodu smatrala se samo ona inteligencija koja je reprodukovala principe njegove patrijarhalnosti.

Stvaranje celite

Pojam elite – u smislu onih koje poseduju specijalna znanja i ta znanja na različite načine posreduju – govori već o složenijem društvu. Strani putopisci, a 1 naši naučnici, govorili su o poluobrazovanju naše elite, o njenoj površnosti i sklonosti da se lako zadovoljava prvim uspesima. Ipak, Srbija je u 19. veku prevalila težak put i uložila ogroman napor da stvori elitu, koja Je imala ljude od formata ı u obrazovnom i u vrednosnom smislu.

- Moramo utvrditi odakle je Srbija krenula . Za vreme turske vladavine, prema Vuku Karadžiću, u Srbiji ni u sto sela nije bilo jedne škole. Od 25.000 ljudi, koliko ih Je bilo u Karađorđevoj vojsci, samo je Jedan znao pisati, a nije bilo ni jednoga koji je znao čitati.

U Paviteljstvujuščem sovetu, 1807. godine, od dvanaestorice, samo su četvorica bila pismena. Od trojice episkopa 1831. godine nijedan nije znao pisati, a sa nižim sveštenstvom bilo je još goTe. Ali, ne radi se samo o brojkama, već i o kvalitetu. Tihomir Đorđević u svojoj knjizi „Srbija pre sto godina“ (1946) piše da nestručni učitelji „nisu imali ni moralnih kvaliteta“. Mnogi su bili „rđavi ljudi i netrpeljivi i neuredni nastavnici“, ali ni takvi nisu bili dovoljni „da popune ono malo škola što ih je bilo, već je na više mesta bilo škola bez učitelja“. Sto se knjiga tiče, one su „bile retke“, a „đačke potrebe ...jadne i žalosne“.

U drugoj polovini 19. veka, stanje se menja, ali Srbija zadržava karakteristike neprosvećene zemlje. Godine 1836. Srbija je na 12 hiljada stanovnika imala jednu školu, a na 296 stanovnika jednog učenika; 1887. godine – jednu školu na 3 010 stanovnika. Na sto stanovnika u varošima, 1866. godine, pismenih je 26,7 a na selu 1,6 – u proseku je to 4,2 odsto. Godine 1884. pismenih u varošima je bilo 43,7 odsto, na selu

_ 6,4 odsto – u proseku 11 odsto.

Treba se upoređivati sa drugima. Nema ipak sumnje da je srpska država shvatala važnost obrazovanja: slala je mlade ljude i u Evropu i u Rusiju. Tim prvim generacijama svoje elite, kao i Srbima iz Ugarske, Srbija duguje veo-

ma mnogo. Među njima je bilo velikih radnika, ljudi koji su obavili poslove za čitave generacije. Zato ih ne treba utapati u pojam inteligencije. Oni čine elitu i u obraZovnom 1 u vrednosnom smislu.

Pojam modernizacije ušao je u šire u društvene nauke posle Drugog svetskog rata, kada je, sa raspadom kolonijalizma, otpočeo proces oslobađanja nerazvijenih zemalja.

Ali, kao pojam koji označava raskid sa tradicionalnim društvom, razume se, mnogo je stariji.

O Srbiji kao modernoj državi i modernom društvu otvoreno se govOTi upravo posle sticanja državne nezavisnosti.

Evropeizacija Srbije |

Modernizacija znači evropeizaciju Srbije. Stojan Novaković je u Narodnoj skupštini 1880. godine

veo „iz granica patrijarhalne države“. Ona se uređuje „iznutra kao moderna država“ Primajući poslanicu 1884. godine, kralj Milan je istu ideju šire obrazložio.

„Bila su vremena, rekao je, kad Je sudbinu narodnu samo oružje rešavalo, kad se samo od uspeha oružja narodno unapređenje oče-

kivalo...Ali su politički uspesi na.

ovom putu postavili nas u položaj da povedemo rat sa nazatkom, rat sa neznanjem, rat sa neradom, rat sa azijatskim ostacima.“

Politički uspesi Srbije stavili su Joj, prema kralju Milanu, „u prvu dužnost utakmicu s Evropom, utakmicu na putu prosvete, na putu rada, na putu unutrašnjeg preobražaja | pravima i zahtevima modernih država“. Ta borba, koja Je ne manje važna i ne manje junačka, stavlja Srbiju „pred nova iskušenja“, koja je kralj Milan označio kao „prelaz od starinske

vidim dva Srbina; Jednog Srbina seljaka, a drugog Srbina obrazovana. Ta dva Srbina često se kolju u Vama, ı na sreću, poslednji onoga prvoga često savlada. Ja želim da oba Srbina žive, dok ste god Vi živi, ali voleo bih da poslednji prvoga nadvlađuje.“ Bitna je, međutim, tendencija koja se može ustanoviti tek u dužoj istorijskoj perspektivi. Ne treba zaboraviti da Je taj dvoliki Srbin predstavljao manjinu. Većinu su činili nepodeljeno patrijarhalniı ljudi. Oni su sedeli u Narodnoj skupštini, koja je donosila odluke o pitanjima spoljne i unutrašnje politike zemlje. Na pravac razvitka uticale su navike, tradicija, inercija, strah od promena, kratkoročni interes. Malobrojna elita koja Je upoređivala Srbiju sa evropskim zemljama, imala Je drugačiji ideal, vo- . dila je računa o dugoročnom in-

Ako su prvi zakon o narodnom zdravlju, i to u narodu u kome je

mortalitet bio veći od nataliteta i u kome se živelo užasno

nehigijenski i umiralo od banalnih bolesti, odbacivali poslanici

iz naroda, zašto su to činili školovani poslanici? U ime kog interesa su oni odbacivali zakon o merama protiv stočnih zaraza, na koji je

Srbiju obavezivala međunarodna veterinarska konvencija i od koje je zaUisio izvoz stoke u Austriju, kao glavni izvor prihoda i blagostanja naroda o kome se toliko govorilo?

i bila je spora u traženju odgovora na njih

na sledeći način izrazio tu suštinu: „Sta je ostalo sad? Ostalo je pred nama da se pogledamo u oči i saznamo od čega nam dolazi opasnost. Ili je opasnost da ostanemo ili da pođemo? Bilo je pred nama, gospodo, da biramo: ili ćemo u obrazovanosti stranog. sveta videti neprijatelja od koga nam treba begati, ili ćemo videti starijeg druga i učitelja, s kojim nam se valja družiti ı s kojim moramo družiti se. Pokraj gledišta koje smatra narode i plemena kao suparnike i borce, i onih koji ne zaboravljajući nesuglasice naroda od starih vremena, poglavito veruju u miroljubivu zajednicu naroda, koja je malo po malo davala opšte ideje o čovečnosti, prosveti, pravu, radu; zatim pošte, telegrafe, železnice, zajedničke mere, itd. 1 ovo poslednje gledište mora najposle pretegnuti, ako ne 1 OSVOJItI“.

A kralj Milan je u besedi kojom je otvorio sednicu „Narodne skupštine za 1883. godinu istakao napredak koji Je Srbija učinila od sticanja nezavisnosti i koji je nju iz-

patrijarhalnosti u novo doba“. Kod autora istorijskog procesa koJi se odigrava postoji, dakle, puna svest o njegovoj suštini, teškoćama 1 rizicima. O neophodnim naporima ı novim sredstvima, O tOme da se rat oružjem zameni „beskrvnim ratom“ za razvoj u dubinu, za prosvetu, nauku, ekonomske ı političke promene u korist čoveka.

Primer Srbije potvrđuje pravilo po kome je prelaz od patrijarhalnog, zatvorenog društva na moderno, otvoreno društvo uvek veoma bolan. Karl Poper s pravom tvrdi da je to „jedna od najdubljih revolucija kroz koje je čovečanstvo prošlo“. To reflektuju svi autori ovog dramatičnog procesa u Srbiji posle sticanja nezavisnosti, čak i njegovi obrazovani ZagOVOTInici. Podeljenost između patrijarhalnosti i modernosti prolazi ne samo kroz sve narode nego i kroz sve pojedince. Jednom od učenih Srba Milanu Đ. Milićeviću, knez Mihailo je jednom prilikom rekao: „G. Milićeviću, ja u Vama

. Naša istoriografija je kasno indentifikovala ova pitanja

teresu, ali ona Je išla uz struju ı imala je protiv sebe ne samo neprosvećeni narod nego ı! znatan deo elite. Modernizacija kao izdaja

Modernizacija nije pravolinijski proces. Ona ima uspone i padove, podrazumeva napor, ne donosi neposredne koristi, ali je u dugoročnom interesu naroda. Diskontinu!teti često dovode to takvih padova posle kojih se kreće sa Još nižih osnova, proces se razvlači u nedogled i njegov ishod je neizvestan.

Na primedbe da Srbija, otvarajući vrata stranom kapitalu, rizikuje da postane kolonija, da izgubi samostalnost i tradicionalno prijateljstvo sa slovenskom ı pravoslavnom Rusijom, srpski modernizatori osamdesetih godina 19. veka nisu olako odmahivali rukom.