Danas

„Srbija je mala i slaba“ – govorili su oni. „Zato ona mora da se napreže u utakmici sa drugim narodima“. „Inače“, pitao je Stojan Novaković, – „poćemo li da kažemo: mi ne možemo da se borimo sa drugima, Srbi su nesposobni za razvitak – oni neće evropske ideje; oni neće tel: grafe, oni neće pošte, oni neće dinarski sistem novca, oni neće zajednicu i prosvetu“. Opasnostima koje sobom donosi strani kapital, Srbija se može Suprostaviti samo razvojem vlastite industrije, izgradnjom železničkih i drugih puteva, podizanjem prosvete i kulture. Drugim rečima, ako hoće da opstane, ona mora da se modernizuje, što je značilo da se evropeizira. „Mi · ne možemo, govorio je Stojan Novaković, od Evrope. Mi moramo s njom biti u zajednici i društvu. Ako se s njom boriti moramo, mi se moramo boriti onim sredstvima, kojima nam i preti“. Ili to, „ili se moramo načiniti ... među narodima čudo kako, – da se ostali svet od nas sklanja i beži“.

Ekonomska, politička i kulturna modernizacija je sinhron proces. Svaki od ovih njenih vidova, kao što na primeru ustavnosti u svim balkanskim zemljama pokazuje Dimitrije Đorđević, ako je izolovan brzo se prilagođava patrijarhalnim

„Mi ne možemo, govorio Je Stojan Novaković, od Euvrope. Mi moramo s njom biti u zajednici idruštvu. Ako se s njom boriti moramo, mi se moramo boriti onim sredstvima, kojima nam i preti“. Ili to, „ili se moramo načiniti ... među narodima čudo kako, – da se ostali svet od nas sklanja

i beži“

vrednostima i evropskih uzora. Deo elite želi da od Zapada preuzme rezultate nauke i tehnike, a da u svemu ostalom zadrži vrednosti patrijarhalnog društva. Pri tome se gubi iz vida da su rezultati nauke i tehnike neodvojivi od temeljnih principa zapadnoevropske civilizacije: svojinskog odnosa, vladavine zakona i prava ličnosti. Kasnije se preuzimaju i zapadnoevropske forme političkog života, ali ih praksa lišava njihove izvorne sadržine. Težište se stavlja na očuvanje indetiteta, ali se identitet zapravo poistovećuje sa Zaostalošću. Naravno, i elita izražava realan odnos snaga u društvu. Patrijarhalni mentalitet često nadživljuje patrijarhalne ustanove, i predstavlja najžilaviju prepreku svakoj promeni. Sa tog stanovništva, modernizacija se .kvalifikuje kao odnarođivanje, kao izdaja. Međutim, moguće je utvrditi granicu na kojoj deo elite koristi zaostalost ı njime manipuliše da bi time zaštitio svoj uži partijski interes pošto je prethodno, ideološki i organizaciono, taj interes identifikovao sa interesom naroda. Moguće je razumeti da su se protiv izgradnje prve železničke pruge u Srbiji, koja zajedno sa Crnom Gorom tada jedina nema Žželeznicu, poslanici sa sela, koji su često nepismeni, i koji nikada nisu videli železnicu. Ali, kako

udaljava. od

subota – nedelja, 10-11. jun 2000.

objasniti da borbu protiv železnice predvode inženjeri? Ako je gradnja prve železničke pruge, bez obzira na to što je Srbiju na nju obavezivao jedan međunarodni ugovor, i mogla biti dovođena u pitanje iz spoljnopolitičkih razloga, postoji čitav niz reformi koje su bile vitalne za život stanovništva, za ekonomsko stanje zemlje, koje su odbacivali školovani ljudi. Ako su prvi zakon o narodnom zdravlju, i to u narodu u kome je mortalitet bio veći od nataliteta ı u kome se Živelo užasno nehigijenski i umiralo od Danalnih bolesti, odbacivali poslanici iz naroda, zašto su to činili školovani poslanici? U ime kog interesa su oni odbacivali zakon o merama protiv stočnih zaraza, na koji je Srbiju obavezivala međunarodna veterinarska konvencija i od koje je zavisio izvoz stoke u Austriju, kao glavni izvor prihoda i blagostanja naroda o kome se toliko govorilo?

Naša istoriografija je kasno identifikovala ova pitanja 1 bila

je spora u traženju odgovora na |

njih.

Utemeljenje

nezavisne države ~”.

Napetost između patrijarhal- –nosti i modernosti manifestuje se i pre sticanja državne neZavi- | snosti Srbije. Ona se oseća u” Ujedinjenoj omladini srpskoj i, u krajnoj liniji, kao uzrok rasce- | pa u njoj na liberalnu i socijali-–

stičku struju. Ispoljava se u borbama oko prvog nacionalnog Ustava 1869. godine, koji je najznačajniji korak ka predstavničkoj demokratiji. Ali, sasvim razumljivo, ona prerasta u dramu u prvoj deceniji nezavisnosti Srbije, kada se, usuđujem se da to kažem, nakon višegodišnjih vlastitih istraživanja, kao i najnovijih rezultata naše istoriografije, prelomila naša društvena istorija.

Decenija između 1878. i 1888. godine jedno je od najdinamičnijih i, u isto vreme, jedno od najdramatičnijih razdoblja istorije Srbije. Dinamičnim ga čine događaji koji su se smenjivali velikom Drzinom. Početak ove burne decenije obeležava Berlinski kongres na kome je Srbija proširena 1 postala

nezavisna država. To je povu-_

klo čitav lanac događaja i na

unutrašnjem i na spoljašnjem.

planu. Dramatičnim ga čini su-

sret srpskog patrijarhalnog. društva sa vrednostima i insti-. tucijama zapadnoevropskog, društva. Društvena svest dugo. nosi u sebi vrednosti na koje se. navikla. Modernizacija dovodi, do šoka i stvara „predosećanje.

apokalipse“.

Krupne reforme srpskog patrijarhalnog društva proizilazile

su, delom, iz Berlinskog ugovora. Ali, one su i izraz unutrašnje potrebe da nezavisna Srbija odredi pravac svoga razvitka. Čitava decenija od 1878 – 1888. godine može se označiti kao prelazno doba od vazalne ka nezavisnoj državi, od patrijarhalnog, zatvorenog društva ka modernom, otvorenom društvu. Bilo je mnogo tumaranja, ali i kristalizacije. U svakom slučaju, politička elita nije bila jedinstvena i ne postoji samo jedna društvena orijentacija, Jedan politički program.

Izuzetno plodan zakonodavni rad imao je za cilj da utemelji privredne, prosvetne, kulturne, vojnei političke institucije nezavisne države. To je izoštrilo podele u malobrojnoj političkoj

eliti, koja je imala dalekosežne ·

posledice po razvoj srpskog

društva. (Odlomak iz predavanja u Galeriji Kulturnog centra. Oprema redakcijska )

(aa) PU% BORA ĆOSIĆ

jednoj odaji našeg berlinskog stana po-

stoji čudan brid, kao da je spolja udario

pramac nekog broda i tu se ukotvio. Ta-

ko se nekakav Titanik zaustavio u telu

našeg Života, ne potonuvši, nego samo dajući znak o tome da izvan Ovog Života ima jOŠ mnogo stvari na koje treba računati. Mi smo ionako u jednom pretovaru, na redu je seoba, puno pojedinosti nalazi se u kutijama pristiglim iz naše bivše zemlje, samo ih treba raspakovati i rasporediti na nov način. Jer kada se to dogodi, ovo i neće biti one iste stvari koje smo tamo ostavili, no neke druge, izmenjene vremenom u kome ih nismo gledali ni dodirivali. Mi sada imamo jedan nov kup predmeta, nastalih u međuvremenu, tako što su trajali sami za sebe, bez našeg prisustva. A oni koje smo znali, iščezli su u međuvremenu u našem zaboravu. Jer mi smo i sebe same zaboravili u obliku koji smo nekad imali, dobivši novu obrazinu sačinjenu od novih iskustava, drugojačije klime i starosti.

Starost je takođe nekakva klima, promenijiva, koja ovde na severu vrlo dobro uspeva. Kao da ceo svet najpre živi negde oko polutara, a tek kada počne da stari, uputi se ka severu, gde se nalazi prirodan kraj svakog života. Ovo je prema tome hronika o jednoj seobi, koja od mladosti traje, i kojoj sada se već polako nazire kraj. Jer pošto bude završena, tu nikakvog života više ne mora ni da bude. Moja zamisao da pobegnem iz svoje južne zemlje u tome se i sastoji, da svoju starost uklonim iz jedne sra- _ mote koju mladost uvek u sebi krije. Zato što tamo dole raste nekakva nova država čije Zakone ja ne rezumem a ni oni moju starost Vi- | še ne dopuštaju. Zakoni lako izlaze na kraj sa mladim prestupnicima, ali vrlo teško sa starcima koji u njihovim varljivim regulama umeju da pročitaju zrno podvale i obmanjivanja. Imam teške snove o carinicima. Koji traže popis moje biblioteke, spisak onih knjiga koje iznosim iz zemlje. Tako onda mogu znati koje knjige čitao sam u životu i koje ću još možda čitati, kasnije. A kako su sve sveske već u kartonima, povezanim špagom, negde u beogradskom predsoblju, moram to ovde, u Berlinu, da izvedem napamet. Da sastavim celu povest moga čitanja prema sećanju. Tu može da dođe do mnogih grešaka. Da mi se učini kako imam knjige koje zapravo nemam. A da ono što se na tom kupu nalazi, donekle zaboravio sam. Jer me sve čitanje moga života više ne interesuje kao nekad. Pa bi nešto možda trebalo i da ostavim, samo nemam gde. Ovo se onda proširuje na mnogo drugih pojedinosti. Sastavljam tako, u polusnu, spiskove svega što bih još mogao da ponesem iz. svoga bivšeg života. Jer mo-

Žda, će na granici kod Sombatke, gde je Živeo KosztolAnyi, pitati me za te stvari. Pa ako ne budem

podneo tačne podatke o događajima u kojima sam učestvovao, možda ih neću moći izneti. Mada mi se čini da i mimo carinskih organa trebalo bi da načinim takav jedan popis svega. Koje ljude sam poznavao i gde sam sve bio. Pa ako tako nešto ne uradim, moraću sve svoje sećanje da ostavim na carinskoj postaji. U nekom stovarištu takvih stvari. Koje ionako trebalo bi da postoji u svačijem životu. Gde je sve veoma lepo sređeno, u vrlo preglednom katalogu. Uz mnogo odseka i rubrika. Jer bez toga čovek možda i ne zDa O je sve bio i koje je ljude sreo. Verujem da je to nekakvo njegovo sredstvo odbrane. Jer kada bi pamtio sve što je ikada video, imao bi poludeti. Pa onda svu svoju povest svodi na samo nekoliko najvažnijih fabula. Na nekoliko sadržaja koje je spreman da ispiše u vidu nekakvog spiska. Za slučaj da to jednu carinsku instancu ili bilo koga bude interesovalo.

irinska de

A sve drugo što takođe predstavlja njegovu svojinu, da na taj način prikrije. Kao da ponešto _ nikada nije ni imao, a kada na drugom kraju sveta OtvOTi svoje kartone, bude vrlo lepo iznenađen. Pitajući se da li takva jedna stvarčica uopšte mu pripada, ili je onde došla greškom. Nekom omaškom osoba koje su njegove stvari, u Oodsustvu vlasnika, pakovale. Jer ljudi koji opremaju naše predmete Za Ovu seobu mogu pomisliti da bi baš takva jedna čaša morala da nam pripada, iako ona uopšte nije naša. Onda se budim iz polusna, pa ugledam jedan priZOr, Osvetljen, s druge strane dvorišta. Pomišljam da onde Živi jedan Poljak, ili Marokanac. Neko ko takođe mora sastaviti spisak svojih knjiga koje

imaju mu iz Poljske ili iz Markoka stići. Na poljskom, ili na jeziku države Maroko. Jer bez tog spiska više neće moći čitati svoje poljsko-arapske knjige na obali Lietzensee, u četvrti Charlottenburg. To su moji partneri u nesanici i moja braća u sastavljanju spiskova koji se njihovih života tiču. Samo što u mom spisku treba da budu činjenice koje se odnose uglavnom na moju južnu zemlju, a kod njih, na sivu domovinu našeg susedstva, Poljsku, kao i na vreli pesak marokanski. Možda je ovoj dvojici lakše nego meni, a možda i nije. Jer oni moguće i ne znaju da treba da sastve ove spiskove, a ja znam. I to ne samo Za svoj sopstveni slučaj, nego 1 za njihov. Pa ispada da ja sada beležim i u njihovo ime ono što je bilo u njihovom posedu, umesto da trljam samo svoju brigu. Te da s tim svim već jedanput izađem na kraj. Jer ako ću sastavljati spiskove svačijeg života, posebno onih koji su ovamo na sever došli na moj način, to nikada neću obaviti. Zato se onda ponovo vraćam na svoje stvari koje treba, po sećanju, da pobeležim. Jer ono čega u spisku nema, to ću morati da ostvim iza granice. Na čuvanje, ko zna kome. Jer ono što je činilo moje vlasništvo ne interesuje u tom kraju skoro nikog. Pa bi onda cela hrpa moga života ostala na ulici, u prašini, i možda na kiši. Ljudski život, onaj koji je prošao, ionako stoji na nekoj tuđoj ulici, dok kiša pada. To zna svako ko se na ovaj život osvrne jedanput. Pogotovo ako se ovo događa na nekoj granici. Gde sve treba prijaviti i zavesti. I bez kojeg prijavljivanja i zavođenja ostaćemo bez svega što je nekad bilo naše.

Za mnoge ljude ovde, građanstvo se evropsko završava negde na pustama Mađarske, gde nekakav vrlo bogati gospodin u čizmama obilazi svoja imanja. Koja, sa svoga konja, posmatra s mnogo prezira. Jer tako bi i trebalo da bude, da vlasnik prezire svoje vla-

_ Imam teške snove o carinicima. Koji traže popis biblioteke, spisak onih knjiga koje iznosim iz Ze _ Tako onda mogu znati koje knjige čitao sam u _ i koje ću još možda čitati, kasnije

Hamlet, iz: pravo u nje dolazi od gospodin, svoga dvoži najbolje Zr nedoumici: okružih. Pp. li ih gdejes: tri bakine 0 ver, kao na vota bio Se: lud, ali ori zdrav, čak) lativno loš mu mogle5 Sada i ja IH napukle ui kušavam 60 što jedno OkVIT, pomrii želeo cari: sumnjiva –. zemlje da · gde u svel možda nas samo oka: mo Što Dre: Tako mr ru vlastites imao veĆ VISOKOJ SRJ. mladosti. . dob odreG-

o je pitanje izvlačenja zajedničkog imenitelja iz mora | različitosti. To pitanje u istoriji jedne nacije po pravilu rešavaju pogrešni ljudi. . Ali pre svih tih teških pitanja opstanka jedne nacije među to-

likim drugi

srednj

me, što mu Je VI

lin prelazi na produžna sredstva.

Rajetinska pitanja i želje, pak, vlastelini ne razumeju, to nije jezik koji oni razumeju bez prevodilaca, jer to je prajezik.

No, kad bi bilo tako da u svakoj naciji postoje dve osnovne nacije, samo dve nacije, to bi bilo bože pomozi. No, da bi na-

nacijama kako rešiti neke sitnice kao što su: odkud u svakoj naciji dve nacije i mnogo nacionalnih manjina. Naša nacija se, hteli to mi ili ne, deli na dve nacije, naciju bogatuna, megadinaraca, turbodinarida, jednom rečju vlastele i naciju – siromaha, dakle, raje, ili modernim rečnikom megadinaraca rečeno – klošara. 1 to traje, i to je tako odkad je sveta i veka u svim nacionima. Srpska vlastela, srpski dinardi odlično umeju da ispostavljaju svoje vlastelinske želje kloserima, tj. raji sirotinji itu nema nesporazuma. Jer, ako klošar, rajetin ne razume što mu je vlastelin naredio, ako se pretvara da ne razutelin naredio, ako se pretvara da ne razume, ima hiljade zakonskih metoda da shvati šta vlastelin želi. Najzad, posle naloga ispostavljenog istim, rodnim jezikom, vlaste-

acl

Naša nacija se, hteli to mi ili ne, deli n: megadinaraca, turbodinarida, jednom: – siromaha, dakle, raje, ili modernim i.

cionalno pitanje bilo zbrka nad zbrkama i te dve nacije SU Iz stavljene iz niza nacija manjeg i većeg nacionalnog znai: koje ćemo za ovu priliku nazvati nacionalnim manjinama: _ Pa pođimo redom: nacionalna manjina – policija Je Je5/ nacionalna manjina sa svim svojim manjinskim pravima. imaju svoju nacionalnu nošnju, svoj folklor, svoju knjišili nost, svoje pozorište, svoje običaje. Ta nacionalna manjini oblači u plavo i voli da se kiti nekim opasačima na kojim: ir še razni simboli čojstva i junaštva: livori, vaspitne palice, F: .

crne kutijice iz kojih pište. Četiri tona, uvek smo četiri ton. TT:

vesnog njihovog manjinskog kolca. Ta manjina iznad sve

voli red i čim primete neka komešanja oni se pomoću O.

svog signala skupe: isuču vaspitne palice i započnu s'predstavu. ili pre-stravu na otvorenom. TO su te njihove či )

1 *