Danas
3 ARI
TDyanas
POZORJE IZMEĐU OBNOVE I PROMENE
· Ansolirini nočetnic
Ako je krivica, kako reče Benjamin, tek svest o krivici, onda su i toliko željene promene - na Pozorju i u našim pozorištima podjednako - moguće tek počev od rađanja i jačanja svesti o promeni. Na oltar ove svesti bilo je - što se tiče potpisnika - prineseno proteklo Pozorje
Piše: Svetislav Jovanov
Pozorišne teorije najčešće ne funkcionišu u stvarnosti - kako u onoj scenskoj, tako i u onoj iZ koje gledalac dospeva u salu. Pa ipak , po svemu sudeći, teorija Frensisa Fergasona - prema kojoj sušunu tragičnog ritma u teatru Čini niz „namera-patnja-saznanje“ - iskrsava kao ključna oznaka doživljaja većine gledalaca 45-og, jubilarnog Sterijinog pozorja. Pomenuti doživljaj je, očevidno, za većinu posmatrača (i poneke učesnike) bio heterogen ı neočekivan. Upravo zbog tih osobina treba se zapitati, u trenutku kad odblesci festival skog sjaja još uvek nisu utrnuli
sred mraka svakodnevice: o ka-
kvim namerama i svrhama je (bila) reč? Ciju patnju reflektuje pozorišno ogledalo? Sta smo saznali posredstvom i uprkos pozorišnih iluzija?
Potpisnik ovih redova, kao selektor ovogodišnjeg Pozorja,
dakle „krivac i učesnik“, trebalo bi, nasuprot svim konvencijama naše pozorišne pristojnosti, prvi da se suoči sa ovim pitanjima. Utoliko pre što ih je i sam uveliko „podgrevao“, govoreći o novom senzibilitetu , o novim stilovima , pa čak ı radikalnim inovacijama u poetikama mladjih autora, i najzad, o narasloj svesti o nužnosti etičkog ı umetničkog samoispitivanja. Pejzaž Jedne skoro katastrofične sezone pružio je (nažalost, ali i na sreću) najbolji mogući okvir za sagledavanje i potvrdu takve slike, u kojoj su se vrednosti definisale kroz različitosti. Da je kreativno čitanje istorije neizvodijivo izvan savremenog. etičkog ugla ili, bez ironije, pokazale su
41;
predstave „Maksim Crnojević“ i
„Zauvijek tvoj“. A da su, pak, metafore ljudske sudbine i demistifikovanje mentaliteta neostvarivi bez prelamanja kroz optiku istorijskog i/li surovo aktuelnog, demonstrirali su autori
„Čuješ li, mama...“ i „Proklete avlije“ .
Tri predstave su, međutim, bile po selektorovoj zamisli postavljene kao „tačka obrta“ {ili provokacije, ako hoćete), to jest, kao putokazi nove vitalnosti našeg teatra i pokretači drukčijih „sterijanskih vetrova“(Z.Hubač). Prva od njih, „Parče noći“, mešavina drskog naturalizma i dobro krojenog zapleta, nije dosegla ni svoj izvorni potencijal niti klasičan uspeh, ali je pokazala da ovaj tip iskaza bolno provocira vezu sa realnošću. Druga, „Ruženje naroda“, svojom svedenošću izraza i žestinom, lucidnim i opsesivnim krugom nasilja, ı emocija u klopci naglašenog „odsustva katarze“ (D. Nikolić), skoro savršeno ističe odlike novog stila koji dominira sezonom 1 koji bismo mogli nazvati neoekspresionizmom. Najzad, najdalje tragom te nove ekspresivnosti stižu „Pripitomljavanja“ (Ujvidćki Szinh4z):
na razmeđi rituala ı fantazije, Beketa i Jožefa Nađa, jedan ansambi genijalnih početnika, predvođen fascinantnom i samosvesnom Kristom Sorčik, posredstvom tragalačkog, raskošnog minimalizma, daje „fizičku dimenziju refleksivnoj poeziji“(A. Milosavljević). Poslednje tri predstave su naišle na pretežno (emocionalno) pozitivnu reakciju domaće glomazne i osiromašene „medijske mašine“ i (očekivanu) ravnodušnost starije kritičarske geneTracije. Nasuprot tome, publika i retki budniji kritičari su ih dočekali euforijom; žiri Pozorja je zauzeo stav „suzdržane simpatije“. Sta nam to, onda govori proteklo Pozorje - o nameri, patnji, saznanju i sudbini našeg teatra? Ako je krivica, kako reče Benjamin, tek svest o krivici, onda su 1 toliko željene promene - na Pozorju i u našim pozorištima podjednako moguće tek počev od rađanja i jačanja svesti o promeni. Na o]|-
subota - nedelja, 10 – 11. jun 2000.
27
| MI nove ekspresivnosti: Iz Si POO CO
tar ove svesti bilo je - što se tiče potpisnika - prineseno proteklo Pozorje. Da li će tek probuđene nade opstati, krajnje je neizvesno, kao i čitav naš današnji trenutak: uostalom, da li je samo
slučajnost što su se, među peto-
ro nagrađenih glumaca na festi-
valu, našla čak dvojica koji tumače uloge upravnika zatvora?
Autor Je selektor
ovogodišnjeg Pozorja
KOMERCIJALIZACIJA DOMAĆEG TEATRA POMOĆU MALIH PRIVATNIH SCENA
ko je jedini izlaz iz kolektivnog beznađa ı depresije u kojoj smo se zatekli ı u koju su nas „bacili“ laka zabava, onda televizijski programi uz pomoć Minimaksa, malo erotike nude privid bezbrižne egzistencije. Teatar iz očajničkih pokušaja za opstankom sve češće nudi „hleba i
sebe ulogu i zadatak Bulevarskog teatra sa salonskim repertoarom, kao tipičnim potrebama mlade buržoazije, a tu se naporedo javljaju i prvi tragovi modernizma. Kakav apsurd! Sa osnivanjem više pozorišta u Beogradu posle Drugog svetskog rata situacija se menjala i još se menja. Počela je dife-
inostranim scenama, dodaje Jovan Cirilov.
Predstava „Samo vi Ajte, a mi ćemo graktat i arlaukat“ (tekst Milorada Karadžića) u režiji Milana Karadžića, u Beogradskom dramskom pozorištu često je tokom ove sezone „optuživana“ od strane kulturne javnosti za ko-
igara" širokim „narodnim masama“- Živimo u vremenu kada ulice i stvarnost prevazilaze pozorište. U Beogradu se u poslednjih mesec dana dešavaju „interesantnije“ stvari nego na bilo kojoj sceni. Ako i teatar ima za temu tragediju sve postaje deplasirano
modernizujući Nušića, koristeći „prednosti“ mobilnih telefona i muškog striptiza. Institucionalna, repertoarska pozorišta opterećena sve lošijim materjalnim položajem posustaju pred malim privatnim scenama („Slavija“, „Moderna garaža“). ! dok se domaći teatar koleba između komercijalizacije i predstava sa velikim ansam-
| Tragalački CZKD: Jovan Ćirilov
Dblima i kulturnom misijom („Maksim Crnojević“), pitamo se gde je nestao duh angažovanog mišljenja koje bi uličnim „performansima“ dalo viši smisao. Jovan Cirilov, problem komercjalizacije, odnosa stalnog i eksperimentalnog pozorišta pomera u istoriju: Salonske poinphe mlade Hup}gazijp
- Pozorišta, tipa Narodnog, imala su u prvoj polovini XX veka, kao jedina u gradu sve zadatke: da gaje nacionalni repertoar, upoznaju publiku sa delima strane klasike i novih dela svetske dramaturgije. Između dva rata, narodno pozorište preuzelo je na
rencijacija. Atelje 212 je bio rasadnik i pionir, naročito u početku, avangarde. Zvezdara je uzela na sebe zadatak da prikazuje aktuelna domaća dela. Pozoršte na Terazujama, danas Teatar T kod Vuka, bilo je neka vrsta zabavljačkog pozorišta, ali nikad u čistom bulevarskom smislu. Imalo je uvek, u smislu naše pomenute tradicije, i neke kulturne i umetničke ciljeve. U poslednje vreme javljaju se pozorišta kao što je teatar „Slavija“ sa komercijalnim repertoarom, „niskobudžetsko“ ı bez stalnog ansambla. I to nije tipično bulevarsko pozorište, jer kod
· nas bulevarske teme nikoga ne zani- maju, već je repertoar humorističan i
·satiričan shodno našem mentalitetu, smatra Jovan Cirilov.
_ U poslednjih deset godina pojavljuju se i neinstitucionalna, „tragalačka“ pozorišta (Dah, Plavo pozorište, Torpedo, Mimart) koja se svojim nekonvencionalnim izrazom suprotstavljaju komercijalizaciji.
- Mi imamo jednu dobru polaznu osnovu Zbog svesti najbolje pozorišne publike (koja je dosta široka u našim urbanim sredinama) da je pozorište pre svega ozbiljna kulturna ustanova sa značajnom društvenom misijom. Naši glumci su tako edukovani da se najbolje snalaze u realističkom mimetičkom teatru. Zato je veoma važna pojava tragalačkih pozorišta, zasada još ne na najvišem svetskom nivou. Nesumljivo da su najizoštreniji koncept, rad i rezultati CZKD, koje ne slučajno doživljava istinske uspehe na
mercijalizacijalan i lak žanr. Goran Sultanović, upravnik ovog teatra, ujedno i glumac, ne vidi ništa loše u tome igrati komediju na „jedan profesionalan način sa dobrim glumcima“.
- Beogradsko dramsko pozornšte, ako se napravi jedna ozbiljna analiza, igralo je ozbiljniji repertoar od Ateljea 212, JDP-a, pri tom njih niko nije optuživao za komercijalizaciju. To je stvar nekih ljudi koji su na sebe uzeli pravo da govore u „ime naroda“ i pozorišta, a nisu napravili ni jednu predstavu, niti napisali komad. Oni komentarišu tu-
Traže se zvezde: Goran Sultanović
đi rad sa takvom energijom kao da jedino imaju pravo na istinu. Nisam za komercijalizaciju koja povlađuje „estetici“ Pink televizije. To jeste parametar zato što nam televizija nudi kao zaba-
vu nešto Što prevazilazi sve vrste ukusa, čak i najnižih. Jedno gradsko pozorište treba da prati sluh publike. Zivimo u vremenu kada ulice i stvarnost prevazilaze pozorište. U Beogradu se u poslednjih mesec dana dešavaju „interesantnije“ stvari nego na bilo kojoj sceni. Ako i teatar ima za temu tragediju sve postaje deplasirano jer kada izađem iZ. sale osećaću se Još gore, objasnio je Goran Sultanović.
Komercijalizacija u domaćem teatru vidljiva je i po tome što više u prvom planu jedne predstave nije njena tema ili kvalitet, već zakulisni skandali koji brzo „procure“ prodajući salu.
- Da bi danas napravili od jedne doDre predstave kao što je „Kuća sa prozorom“ ili „Veliki dan“ uspeh, skandal, različitim marketinškim potezima, potrebno vam je mnogo novca. Kruševačko pozorište je sa „Prokletom avlijom“ napravilo neverovatan prodor. Atelje godinama ima razrađen marketing ijednu zasluženu slavu. Beogradsko dramsko pozorište nema pomoć ni sa jedne strane ı rešili smo da naša reklama bude kvalitet koji će se prepričavati od „usta do usta“ i uspeli smo da vratimo publiku u teatar koji je uvek negde na marginama.. Sve naše predstave tokom ove sezone dobile su negativne recenzije. Uporedujući ih sa ostalim produkcijama tvrdim da to nije tačno. To su stvari višesod igre, kaže Goran Sultanović. Komentarišući i pojavu da vodeća imena domaćeg glumišta pored stalnog: angažmana sve češće nastupaju u monodramama, kabareima, poluestradnim projektima privatnih scena, on kaže:
Pozaništa hez nnofila
- Glumci jednostavno traže prostor gde mogu da rade. Glomazna, institucionalna pozoriša polako odumiru, privatne scene okupljaju ekipu po projektu i tu vide perspektivu. Konkurencija je velika, određeno starosno doba glumca i mnogi drugi faktori određuju da li on može ili ne može da igra. Pozorište nije socjalna ustanova i to mora da shvati onaj koji u ovoj zemlji vodi računa o kulturi. Poniženje je davati neke minimalne plate, gurati umetnika u stalni angažman. Pozorišna publika danas traži
Sredina ne REGIJE _ IA GRU (u
zvezde. Bez poznatih imena glumaca, koji nisu dozvolili da ih pregazi vreme, i koji privlače svojim renomeom, teško da ćete predstavu uspeti da ponudite auditorijumu. Osnovni problem je što više ni jedno pozorište nema svoj profil. Sve smo pomešali boreći se za publiku, povlađujući ukusima do banalnosti. Onda kada Narodno pozorište bude igralo nacionalni repertoar, Atelje 212 savremeni teatar, kada ne budemo mešali Cehova i „Ođe Mobilni“, možda će se nešto i promeniti. Glumica Ružica Sokić smatra da je pitanje komercjalizacije domaćeg teatra povezano sa siromaštvom u kome se nalazimo.
- Koga još briga za pozorište kada je život surovi teatar. Postoje dve krajnosti koje trenutno imaju uspeha: elitizam ili komercijala, sredina ne postoji. Tuga ı nesreća naše sredine je Što mora stalno da podilazi lošem ukusu. Imam razumevanja da danas čovek želi da čuje nešto pozitivno, ljudima je dosta lične tragedije. Poznato je da u svim kriznim vremenima niču male scene. Ja se divim upravnicima koji se dovijaju na različite načine, samo da bi napravili jednu predstavu.
Kada su poremećeni globalni kriterijumi jedne sredine nezahvalno je određivati one na koje teatar danas treba da odgovori. Dobro je što Još uvek postojl. Maja Ristić