Danas

subota – nedelja, 17–18. jun 2000.

Klasična stnanačka politika

u Snbiji je ilof7ivela Bona?

Izvesno razočaranje građana poslednjih mesec dana posledica je naše suprotne strategije, a to su velika i isprazna obećanja i najave – izbori na svim nivoima, pod fer uslovima, „stop terorizmu“, „stop nasilju“ – što je bio račun bez krčmara

o x u Ž a =

vesnog vremena postalo Je Jasno da opozicija, zapravo, nema konkretnu akciju. I takav miting ne može da se ponovi, svako ponavljanje vodi manjem učešću ljudi i onda se manevarski prostor za represiju povećava.

Nemam nikakve iluzije da se durenjem, ljumjom, uvređenošću pretnjama „bojkotovaćemo, nećemo da učestvujemo“, može nešto postići. Jedino se sa pozicija snage može pregovarati sa ovim režimom. A jedina snaga u Srbiji sastoji se u milionskoj podršci za neki projekat – ta podrška mora da bude jasna, a opet da ne bude povod za otvorenu represiju. To jeste osetljiva taktika, ali nije nerešiv problem. Mi smo to uspeli 1999. u mnogo težim uslovima. Lancem dobro organizovanih skupova stvorili smo situaciju u kojoj je bilo strašno rizično uhapsiti nekog od nas.

. izuzmemo li lične animozitete, karakteristične međustranačke zađevice, šta ostaje od suštinskih razlika između Demokratske stranke i Srpskog pokreta obnove?

– Samo nivo politike. Mi smatramo da su na visokom nivou očekivanja i velikih zahteVa 1 obećanja stvari u Srbiji završene. Ne možemo više da vodimo politiku velikim frazama, demagogijom, pretnjama i velikim komDinacijama. Ovo nije godina lidera, heroja i herojskih epova, ovo je godina velikog broja malih aktivnosti. Tu je razlika.

Mi kažemo dajte da u svakom malom mestu nešto uradimo, da sve kombinatorike presečemo i krenemo u fizički rad. Na drugoj strani imamo velike reči i velika obećanja, kao pre deset godina, kad je zemlja bila u drugom agregatnom stanju. Ne vidim drugu razliku, a da li iza toga stoje neke namere – ne znam. Da lije to izgovor da se ne bi ništa radilo – kao što oni mogu da kažu da je ovo što mi radimo bežanje od velikih stvari – ne bih želeo da u to ulazim.

Klasična stranačka politika u Srbiji je doživela poraz. Jedina politika koja može da animira ljude su dve teme, ekonomija i socijalna politika i vraćanje u Evropu. Mi smo pokušali preko Avramovića i drugih učesnika u Savezu za promene da promenimo temu, da kažemo kako Srbija treba da izgleda posle Miloševića. Očigledno da mi nismo narod koji može da preskoči prepreku ako gleda u nju, moramo da RU preko nje. Naravno, to nije bilo dovoljno,1999. nije bila godina izbora ı nije dat znak za start i ljudi nisu krenuli da preskoče tu prepreku.

GBnadansko ripuštuo – Cilj opno7icija

U izbornoj godini teško možemo da ubedimo ljude da rizikuju svoj život da bi izdejstvovali neke dodatne izbore (pri čemu većina ne razume kakva je razlika između njih) Dakle,

DLCGHJO da VOLIO ca litara pros odnika shanke nkobkb MIlOŠUIć ne Ode.

ine. Rekli ste da to nije bila izborna godina u Srbiji. Postoji li mo-.·

Ode | au njima nema instrumenata za uklanjanje

m, uvek dobra prilika da se nešto nepredviđeno desi; krađa izizborna pobeda i oduševljenje takođe. Učestvovanj ogu ali ne bih mogao da kažem ima li koncen-"

Izbori su, međ epredviđenim

treba da promenimo temu, da tema ne bude režim, čaki kad nas mlati da se pravimo da ne primećujemo. Najgore za režim je da ga ignorišemo, najviše oni vole da se mi bavimo njima. Utoliko su prva tri četiri meseca ove godine uvod u krizu opozicije. Mi smo sada, u junu, nepotrebno doživeli isto što i pre tri – četiri godine, slom klasične, partijske opozicije.

se, ne želimo Srbiju fundamentalizma, kao što to želi režim.

Kako biste sa male vremenske distance sada procenili moskovsku opozicionu avanturu koja je izazvala izuzetnu pažnju javnosti. Da li Moskva „suzama veruje“?

– Ona je vrlo interesantna u više značenja. Sve što vodi uspostavljanju trougla Evropa – Rusija – Srbija je za nas veoma bitno. To je bila jedna čudna poseta, za nas veoma korisna. Mnoge smo stvari razumeli, posle su usledile izjave Putina i Ivanova koje su nas ohrabrile više nego poseta. Ona je imala uticaj na rusku politiku i mislim da je to početak intenzivnije saradnje.

Egzotičan je bio način pripreme i pokušaćemo da u narednim posetama to izbegnemo. Opozicija već deset godina pokušava da obori Miloševića s vlasti. U čemu Je tajna te vladavine i da li joj se vidi kraj ? Koliko ste Vi lično odgovorni za neuspehe?

– Prisustvujemo poslednjoj fazi rešavanja balkanske krize koja obuhvata 19. i 20. vek. Stvarane su nacionalne države i sada smo ostali kao ostavinska masa Bosna i Hercegovina, Makedonija i mi. Milošević Je u procesu tranzicije ušao sa svojim radikalnim predlozima bez sposobnosti da rukovodi državom.

U Srbiji postoje dve vrste opozicije, oni koji nisu na vlasti i oni koji su koncepcijski Opozicija. Oni koji nisu na vlasti nisu poraženi, oni su u raznim fazama uticali na vlast. Sešelj i Drašković su u raznim fazama bili kreatori te politike, kao važni funkcioneri vlasti.

Kod koncepcijske opozicije postavlja se pitanje da li je ona uopšte imala šansu da se umeša u taj proces, da li demokratija ima šansu da pobedi u raspadima starih i formiranju novih država. Nikada u istoriji to nije bio slučaj. Postavlja se pitanje koliko su demokratske teme mogle da animiraju uticajne ljude iz vrhova vlasti. Ja mislim da je to bilo nerealno, ali ne znači da smo uradili sve ı da nismo mogli više, iako se bojim da to ne bi bilo dovoljno.

Oni koji nisu na vlasti nisu poraženi, oni su u raznim fazama uticali na vlast. Šešelj i Drašković su u raznim fazama bili kreatori te politike, kao važni funkcioneri vlasti

Novi koncept je front narod protiv režima – studenti, eksperti, ugledni pojedinci, G17, G17 plus, sve što ima autentičnu energiju, a stranke kao armatura. To je koncept koji ljudi hoće, jer u strankama nema dovoljno energi-

je za promene. Posle deset godina jasno je da je ta snaga disperzovana u celom društvu.

Da li je Srbija danas već u diktaturi i kakvi bi se koraci vlasti mogli očekivati?

– Nije. Dok mi sedimo i ovako razgovaramo, dok to izlazi u novinama, dok putujemo, ne možemo da govorimo o diktaturi ı moramo da budemo 1 tu oprezni. Ima još mnogo stepeni represije dok to ne bude Irak. Volimo da kažemo, zbog jasnoće saopštenja, da je ovo diktatura, zato što nije demokratija.

Šta bi stranke koje nisu učestvovale na prošlim izborima mogle da očekuju u sastavljanja izbornih lista?

– Na listi za savezne izbore bi trebalo da budu predsednici tih stranaka, jer tu treba voditi računa o ugledu. Na lokalnim izborima treba voditi računa o snazi, jer je tu reč o kvalitetu lokalnih organizacija. Te stranke neće tražiti odbornike tamo gde nemaju članove.

Mogu li na duži rok da opstanu razlike unutar ujedinjene opozicije?

– Imamo jedno glavno pitanje u Srbiji: izolacija ili integracija sa Zapadom. Mi smo svi za integraciju, a ona, srećom, nema velikih specifičnosti. Ona podrazumeva poštovanje slobode medija, univerziteta, tržišnu ekonomiju, poštovanje prava manjina, tolerantnost u Javnom Životu. ] kad sve to implementiramo i sprovedemo, u onome što ostane moŽemo da se razlikujemo koliko hoćemo. U ujedinjenoj opoziciji sve stranke su proevropske, želimo građansko društvo, Srbiju srednje kla-

Nije bilo dovoljno svesti i snage u vojsci, državnom aparatu, crkvi, da se pokrene drugačiji proces. Svi su oni u prvoj fazi bili u sadejstvu sa Miloševićem.

Iz opozicionih se krugova poslednjih dana čuju primedbe na rad nerežimskih medija. One podsećaju na ocene koje dolaze iz vrha vlasti?

– Moja bi eventualna primedba bila da se nezavisni mediji ponekad tajno, možda nesvesno, ponašaju kao da su stranka, da su konkurent. Možda su i gurnuti u tu poziciju, jer su od režima i proglašene za to. S druge strane, pomalo imaju i naivna očekivanja u odnosu na opoziciju; mislim na priče da opozicija ne valja, da treba promeniti opoziciju. Za razliku od vlasti, opozicija može da bude ko hoće, i mediji. Dovoljno je da registrujete stranku. Ako neko smatra da opozicija treba da bude bolja, zašto ne napravi bolju. A ako neće, nego samo tvrdi da ova nije dobra, to je licemerno. Kao da postoji ograničenje u pogledu broja stranaka, pa kad bi ove odustale, bilo bi mesta za deset novih.

Zar ne bi bilo besmisleno da čovek formira novu stranku pored tolikih koje već postoje? – To je onda stanje društva. Postoji slobodno tržište na koje svako može da iznese svoj proizvod, ali proizvoda nema. Onda je tu mesto kritici onih koji ne iznose svoje proizvode. Ja bih tu pitao ko su ti, a to su sindikati, oni koji treba da zaštite interese ljudi na strukovnom i socijalnom planu, a onda da traže od stranaka da to čine na političkom planu. Tražiti od stranaka da obave sav taj posao – preterano Je.

Bojan Tončić