Danas

FOTO: ONOG,

Danas

subota-nedelja, 17-18. jun 2000.

23

MosT RADIJA SLOBODNA EvROPA: DA LI SU CRAĐANI SRBIJE UPLAŠENI

Omer Karabeg: Na scenu su stupili i profesionalni batinaši. Cini se da je cilj režima da širenjem straha ubije u ljudima svaku želju za pobunom. Mislite li da se Miloševićev režim već približio tipu staljinističkog režima?

Zarko Trebješanin: Mislim da

_ je ovaj režim zaista u agoniji ı da

pribegava poslednjim sredstvima. Međutim, ne bih rekao da se ovde radi o primeni represije kao u staljinizmu. U staljinizmu Je to ipak bilo drukčije. Ja mislim da je ovo što se dešava kod nas ne-

kontrolisana represija. Recimo,

kada su bili batinani građani ispred Skupštine Beograda, neki policajci su pokušavali da provale u Skupštinu, što verovatno nije bilo naređenje. Tako da imam utisak da se represija nekada prosto otrgne onima koji izdaju naloge. Naravno, sve to stvara vIlo opasnu situaciju, jer represija i nasilje vlasti mogu da izazovu drugo nasilje, pa bi se stvari onda zaista mogle izmaći kontroli. Bora Kuzmanović: To je jedan represivan, autoritaran režim, da li je baš staljinistički, ne Znam, pre bih rekao da je to neka mešavina tipova režima, staTijih od staljinizma, kao što su južnoamerički i azijatski. Ja se slažem da su oni posegli za represijom zato što im je ona ostala kao poslednje sredstvo, ali mislim da oni upotrebljavaju Tepresiju kao privremeno sredstvo verujući da će uspeti da pronađu Neki pametniji način da održe vlast. Uz širenje straha ide i propaganda o uspešnom oporavku nakon bombardovanja NATO pakta, kao i o navodnoj značajnoj ulozi srpskog reŽima u svetskim razmerama, koji se, eto, surpotstavlja SVE skim moćnicima, novom svetskom poretku i tako dalje. Imam utisak da se oni pripremaju za izbore, pa računaju da će širenjem straha uspeti da zaplaše jedan broj birača, a da će

_ jedan deo biračkog tela pridobi-

ati -

ti takozvanom pozitivnom propagandom u šta ja, moram reći, sumnjam. Ja mislim da su ovde Zapravo na delu dve vrste straha. Jedan je strah građana od režima, a drugi je strah režima od opozicije i od građana, samo Što režim ima jača sredstva da

svoj strah pretvori u silu kojom se brani.

Omer Karabeg: Čini se da u ovom trenutku samo jedan deo najborbenijih studenata, okupljenih u pokretu Otpor, nema strah. Njihovi profesori im se, sem retkih izuzetaka, nisu pridružili. Boje li se profesori?

Bora Kuzmanović: Moram reći da među profesorima na Filozofskom fakultetu ima onih koji se plaše mogućih represija. Ljudi u poodmaklim godinama sećaju se vremena represije, pa strahuju da bi ova sadašnja mogla biti i gora. Da postoji strah pokazuje ı činjenica da su se mnogi profesori povukli kada je donet Zakon o univerzitetu i da su potpisali onaj član tog zakona koji je dosta problematičan. Činjenica je da se veliki broj profesora nije pridružio Otporu, ali je isto tako činjenica da se jedan broj pridružio, kao ı da izvestan broj profesora daje podršku Otporu, tako da kažem, iz pozadine. No, moram reći da na Filozofskom fakultetu postoji prilično snažna grupa onih koji su spremni da se suprotstaVe TeŽimlu

Sipah je normalan

Žarko Trebješanin: Mislim da niste u pravu, gospodine Karabeg, kada kažete da se članovi Otpora ne boje. Ja sam, recimo, u Otporu, ali moram da kažem da se i ja plašim. Dakle, ne radi tu o tome da li se neko plaši ili ne. Strah je jedno univerzalno osećanje i svi mi se plašimo. Bilo bi nenormalno da se ne plašimo.

Radi.se o nečem drugom - 0 tOme da li ćemo dopustiti da nama ovlada strah i da zbog toga ne budemo u stanju da se suprotstavljamo nasilju. Reč je dakle o tome - da li će strah da parališe našu aktivnost, da dovede do toga da ne poštujemo moralne nor me. Ja mislim da još uvek ima dosta ljudi koje ea neće PIlmorati da pogaze neke osnovne moralne norme i ljudske vrednosti. Ali ovde ljudi ne veruju da mogu mnogo da učine ako se suprotstave represiji. Oni su razočarani u lidere opozicije. Osećaju se na neki način prevarenim, napuštenim. Možda je najbolja metafora ove sadašnje situcije pDrizor kada lideri opozicije sasvim dobro zaštićeni u Skupštini grada, kako kažu neki, piju viski, dok policija ispred zgrade Skupštine tuče ljude. Ljudi nisu spremni da trpe batine, da se izlažu brutalnoj represiji, a da pri tom ne znaju šta će učiniti lideri ida li će ta njihova Žrtva nečemu dobrom da posluži.

DHisustua jasne stnatenijg

Žarko Trebješanin: Ljudi uopšte ne vide jasnu strategiju, ne Vide šta lideri opozicije u stvari hoće. Jednog dana pozovu ljude na štrajk, na O neposlušnost, a posle toga ih kažnjavaju ako zaista stupe u štrajk. Ili, recimo, pozovu ih na neku vrstu pobune, a posle toga im govore da se ne treba suprotstavljati režimu. Građani su potpuno dezorijentisani i zbunjeni, pa je onda zaista nerealno od njih očekivati da savladaju sopstveni strah i da idu grlom u jagode, a da ne znaju šta će iz toga ispasti.

O biti TojeSnuh: Žig 0 oba e, Pa da, 1000 biti _——

Bora Kuzmanović: Ja smatram da je apatija Vvažniji uzrok pasivnosti građana nego strah koji nesumnjivo postoji. Apatija je, najprostije rečeno,

nezadovoljstvo pomešano sa osećanjem nemoći i nepoverenjem u sadašnje lidere Opozicije. Mislim da se tu javlja još jedan momenat, a to je istrošenost formi izražavanja nezadovoljstva i protesta. Nekoliko puta je učinjen pokušaj da se vrate stare forme - mitinzi i protestne šetnje, ali se građani teško vraćaju starim formama prisećajući se vremena kada su se ti protesti neslavno završavali.

Moj utisak je da kod građana postoji izvesna polarizacija. Manji deo misli da su potrebne radikalne mere, bojeći se da će ova vlast večno trajati ako ne bude oterana na isti način na koji se ona obračunava sa svojim DIOtivnicima, znači, primenom sile. Broj ljudi koji.tako razmišlja Taste, ali mislim da su oni još uvek u manjini. Većina ipak misli da se režim na neki način urušava, da mu je došao kraj, a pošto mu je došao kraj, ne treba srljati i ne treba plaćati visoku cenu njegovog odlaska.

Egristencijalna nasitjunngasi

Omer Karabeg: Pored staha da čovek može biti saslušavan u policiji ili da ga mogu prebiti unajmljeni batinaši, postoji i onaj još rašireniji strah, strah da se može izgubiti posao i ostati i bez one male, mizerne plate. Koliko taj strah utiče na ljude da se klone protesta protiv režima?

Žarko Trebješanin: Postoji či-

TRGU DPDUV terorizma Već postinag cili

O A a Mislite li da će (don0enjoni zakona protiv terorizma praktično biti ozakonjena represija? Bora Kuzmanović: Ja u to verujem. Govor; se, recimo, da će tužioci imati široka ovlašćenja, da će postojati mogućnosti preventivnog hapšenja bez posebnog naloga, štojeu suprotnosti ne samo s nekim · drugim zakonima nego i sa ustavom. Prema tome, to neće biti zakon koji će smanjivati terorizam nego će biti opravdanje za institucionalnu, državnu, represiju rema građanima i ljudi se upravo toga plaše. arko Trebješanin: Ja mislim da je režim već sada dobrim delom postigao cilj, jer kod ljudi raste 'ne samo strah nego i strepnja koja je opasnija od straha. Jer, strah je usmeren na nešto konkretno, Da DEI O ope na a neku OU na ne-

nim stvarima.

što što se tačno zna šta j je,dokje strepnja neki lebdeći strah, zebnja od nečega što još nije nastupilo, a što se doživljava kao nešto strašno. Mi smo već jednom nogom u orvelovskom sistemu , a kada taj · zakon bude donet bićemo u njemu sa obe noge. Strepnja nas nagoni da zamišljamo kakve sve represivne mere mogu nastupiti nakon donošenja tog zakona, pa je razumljivo što se mnogi ljudi povlače iz javnog života. Bavljenje politikom je i do · sada bilo opasan posao, a sada postaje posao opasan po Život. Tako da mislim da će taj zakon uti_cati da se apatija još više proširi, da se ljudi povuku u sebe, da prrihvate filozofiju da je najbolje da svako obrađuje svoj vrt, to jest da se ne bavi jav-

tav niz, bogata lepeza različitih vrsta strahova. Pored straha od fizičkog nasilja, od batina, u krajnjoj liniji od smrti, ljudi se plaše ı i toga da će izgubiti posao, da će ostati bez sredstava za ŽIvot. Postoji, međutim, još jedna vrsta straha koju ne i”. potceniti i koji je karakterističan za manja mesta, mada ga svude ima. To je strah od toga da ćemo biti obeleženi, da će nam biti udaren žig izdajnika, stranog plaćenika, teroriste, huligana, da ćemo biti izopšteni. Mnogi ljudi to teže podnose nego batine.

Bora Kuzmanović: Ja mislim da je zaista jako snažan strah od gubitka elementarnih uslova za Život. Cuo sam jednog pametnog čoveka_ koji je otprilike rekao ovo: „Čovek koji ima platu 70 maraka, strahuje da će ostati 1 bez tih 70 maraka. A, onaj koji ima 400 razmišlja kako će imati 600 ili 1.000 maraka“. Dakle, kad nivo egzistencije padne ispod minimuma, onda se javlja strah da će biti još gore. Mislim da režim to zna, da igra na tu kartu i da širi takve poruke. S druge strane, ne smemo ni da precenimo ljudsku prirodu. Većina ljudi ipak nije hrabra. Oni se dive o brim ljudima, ali nisu baš spremni da ı sami budu hrabri. Većina

ljudi nije spremna da se izlaže ri0 dok se ne artikuliše jasna alternativa i dok se ne pojavi OrO snaga koja će ih po-

enuti na pobunu. Postoji jedna kritična tačka nakon koje nastupa preokret i ljudi počnu masovno da pružaju otpor, a dok se ne dođe do te tačke postoji stalni strah.

Omer Karabeg: Obično se kaže da će se stvari preokrenuti kada se dosegne dno. Očigledno u Srbiji taj trenutak još nije došao. Zarko Trebješanin: U pravu ste, ali problem je u tome što se ne zna gde je to dno. Mi smo već nekoliko puta bili sigurni da smo dotakli to dno, pa se ispostavilo da se pred nama Zapravo Otvorio bezdan, da propadamo sve dublje i dublje i da nikako ne možemo da dosegnemo dno o koje bismo mogli da se odupremo i konačno krenemo nagore. 1 to je ono Što većinu ljudi čini nespremnim da se OJ i što ih drži u stanju istinskog beznađa.