Danas

ZAŠTO, I POSLE SVIH POKUŠAJA OBARANJA,

SLOBODAN MILOŠEVIĆ NEPRIKOSNOVENO VLADA SRBIJOM

Dime Se Shema „SVIIpIII rJajta

AA,

Srbijom trenutno dominiraju tri, reklo bi se, stara – nova sloja: vojni, policijski i političko-oligarhijski. Ta trojna simbioza drži sve konce u svojim rukama. U ovom trenutku nema ni nagoveštaja nečega što bi je moglo ozbiljnije ugroziti. Bar ne u Srbiji.

„Pad Slobodana Miloševića Je neizbežan“ – izjavio Je ovih dana u Aspenu Crnogorski predsednik Milo Đukanović. Slično razmišljaju i zapadne zemilje, čak potajno 1 Rusija, a na uverenost srpske opozicije da su predsedniku SRJ vladarski dani poodavno odbrojani suvišno Je ı podsećati. Još u razdoblju nakon prošlogodišnjeg bombardovanja Srbije verovalo se da je decembar 9. krajnji rok za njegov odlazak, kasnije je on oročen na sredinu ili kraj 2000, da bi se, opet, ovih dana kalkulisalo sa Miloševićevim silaskom sa scene nakon isteka predsedničkog mandata iduće godine. Naravno, uz neminovne sukobe, natezanja ı njegove pokušaje da za svoj dalji opstanak obezbedi novu „čarobnu“ formulu.

- Svi Miloševićevi protivnici, dakle, proriču mu kraj („nešto što počne Jednom se mora 1 završiti“), ali niko ne nudi odgovor šta učiniti da se taj odlazak ubrza, koja se cena mora platiti i, najzad, možda i najvažnije, zašto jugo· Slovenski predsednik trenutno odaji utisak nikad jačeg i moćnijeg vladara. Odnosno, ne krije |i se rešenje zagonetke u proceni nekih ovdašnjih i spoljnih analitičara Miloševićeve prirodei tehnologije vladanja, da nije on toliko snažan koliko su mu protivnici slabi, konfuzni ı neodlučni. Njegova prednost Je samo u tome što ume da iskoristi njihove slabosti 1 na taj način „dokupi Još nešto vremena“ za sebe, svoju familiju i političku oligarhiju.

Brojna iskušenja

Pregrmeo Je Milošević unazad desetak godina brojna iskušenja: raspad zemlje, ratove, etničke seobe, srozavanje Srbije na najniži civilizacijski nivo, prešao Je uspešno „golgotu“ od „balkanskog kasapina“ do „nezaobilaznog faktora mira i stabilnosti u regionu“ igrao se povremeno „spoljnom koope-

VU KK

rativnošću i „unutrašnjim apsolutizmom“, dizali ga na pijedestal „mirotvorca“, da bi ga ubrzo spuštali nisko optužbama za „genocid“, „etničko čišćenje“, „ratne zločine“. Nagrađivali su ga lično za „saradnju“, a narod kažnjavali (sankcijama, izolacijama, socijalnom bedom, bombardovanje) kada

njegov „vođa nije hteo da sluša“. Srbija je tako, u međuvremenu postala krajnje nepodnošljiv prostor za život, a Milošević na putu da se okiti zlatom i draguljima ukrašenim ordenom narodnog heroja. Stavili su ga – valjda definitivno – na haški spisak, čak misle da su ga priterali uza zid, a u stvari, kao da nisu svesni da su time overili njegovo unutrašnje samoustoličenje kao „narodnog vođe i vojskovođe kakvog Srbija nije imala u novijoj istoriji“. Njemu su, dakle, pripomogli, primorali ga da svo) vladarsko-biološki opstanak obezbeđuje nasiljem, progonima, proglašavanjem najvećeg dela naroda „terori-

·stičkim“, gradnjom Potemkinovih sela, 'uspostavljanjem | lične diktature, raču-

najući da mu je Srbija jedini azil u kojem se može osećati relativno sigurnim i neprikosnovenim. I da za 14 godina upravljanja njome u svest naroda ugradi dovoljnu količinu iluzija, zabluda, mitoloških zamki i strahopoštovanja da se smatra ne samo nezamenjivim nego povremeno i specifičnim „božjim izaslanikom“.

Učekivanje čutla

Kad god se međunarodna zajednica, tačnije, njen dominantni zapadni deo, osećala nemoćnom da presudno utiče na skraćivanje veka Miloševićeve vladavine, po pravilu Je pribegavala potezima koji su pre ličili na onu poslovičnu „ako već ne možeš da ga pobediš, ti mu se pridruži“. Taj kurs je, ciklično, trajao godinama, sve do otvaranja kosovskog ratnog žarišta i bombaškog i

raketnog uništavanja Srbije. Verovalo se da je ovim Miloševiću stavljena om-

· čao vrat, ali se pokazalo da i ta formu-

la ne deluje baš preterano produktivno. Zapad se previše oslanja na narod i opoziciju u Srbiji i uticaj Rusije (koja je, istini za volju, presudila u Miloševićevom prihvatanju ultimatuma NATO juna prošle godine), a ispostavilo se da su prve dve karike isuviše slabe da bi nešto radikalnije mogle da učine. Narod je zaplašen, ojađen, prinuđen da biološki vegetira, zna, doduše, gde je krivica, ali nije raspoložen da reskira gubitak mrvica koje mu Milošević baca. Opozicija Je, pak, hronično nemoćna, Oopterećena sujetama i svađama, sindromom Miloševićeve veličine, čak

·svesno nezainteresovana da uđe u

oštriji konflikt sa vlašću, nada se čudu u obliku „slobodnih i demokratskih izbora“, u stvari, iščekuje da njen posao obavi ili narod, ili Zapad, ili Rusija, čak možda i Crna Gora, ih da se Miloševićeva piramida sama od sebe sruši. Kako je i Zapad u najnovije vreme svestan svog neuspeha, odnosno da mu je oslanjanje na pobunu naroda i sposobnost srpske opozicije da se suoči sa Miloševićem bilo neproduktivno gubljenje vremena i iscrpljivanje,

kao da ponovo pribegava nečemu Što –

na prvi pogled ne liči na uspostavlja-

nje mosta sa jugoslovenskim pred-

sednikom, ali, potencijalno, moglo bi

~da znači izvesno relativiziranje SOp-

stvene tvrdokornosti prema „Otpisanom“ i „prognanom“ režimu. Ugledni Njujork tajms je ove nedelje poprilično ustalasao svetsku javnost tvrdnjom da američka administracija, Zajedno sa svojim evropskim saveznicima i Rusijom, ozbiljno razmatra mogućnost „istorijske“ nagodbe sa zvaničnim Beogradom po modelu: Miloševiću azil, imovinska i lična si

nost u trećoj zemlji, Srbiji veliko O s

_ ee = = = | ja < < 5 = < s Će ri S <

šanje i prilika da krene u novi početak. I kako to obično biva, usledile su žestoke reakcije, demanti iz Vašingtona, Londona, Berlina, Atine, Moskve ı – Haga. Ovi potonji, naročito glavni tužilac Karla del Ponte, ima „specifičan“ stav – Miloševićeva eventualna amnestija od optužbe Međunarodnog suda ne dolazi u obzir, značilo bi njegovo definitivno nestajanje. Ali ni ona ne isključuje mogućnost da nekakva politička odluka bude doneta.

Iiplomatsite igna

To što svi poriču svoju umešanost u eventualnu „trgovinu sa Beogradom“ Jeste uobičajeni diplomatski manir da – ako je nešto makar i delimično tačno -to ne znači da ga treba fanfarama obznaniti. Moguće je da je reč o „bujnoj mašti“ (Igor Ivanov), ali i „probnom . balonu“ (Danijel Server, direktor u američkom Institutu za mir) da bi se videlo da li bi i kako Milošević reagovao na eventualnu ponudu. Možda i obrnuto, kako se po svetskim kuloarima ovih dana priča, da li će i kako velike sile odgovoriti na Miloševićevu samoinicijativnu spremnost da pod određenim uslovima napusti vladajući tron i Srbiju.

Ako je sve to u domenu nagađanja i špekulacija, to što sam-· Milošević upravo čini na domaćem terenu vidijivo je i golim okom. A moglo bi poslužiti i kao indikator da mu se, ipak, ne ide iz „domovine“ i relativne beogradske sigurnosti u neizvesne 0 i emigrantske belosvetske (ili beloruske) vode. Nastoji da izbegne greške iz sopstvene 1 prošlosti nekih VEC TIE stalih njemu sličnih vladara ı u tom smislu sve je bacio na kartu potpune militarizacije Srbije. UDrzanim. korišćenjem samonametnute titule VIhovnog komandanta, stvara novu, sve snažniju vojnu elitu generala ı drugih visokih oficira, kojima Si O(GL brana ustavnog poretka“ i „veličanstvena pobeda na Kosovu“ sjajan alibi za ispoljavanje apsolutne O vladajućoj familiji ı njenom okruženju ı primetne netolerantnosti prema svemu Što stoji na putu „najvećem VOJskovođi u novijoj srpskoj istoriji“. Jednom zanemareni, a sada preforsirani vojni vrh, uz poodavno isfavorizovanu policiju i državnu bezbednost, vladavinu medijima i tokovima preostalog novca, sada je glavni oslonac pripremanja terena za dugotrajnu neprikosnovenu vladavinu najpatriotskije“ političke i ideološke opcije

Srbijom trenutno dominiraju tri, reklo bi se, stara – nova sloja: vojn!, policijski i političko-oligarhijski. Ta trojna simbioza drži sve konce u svojim rukama. U ovom trenutku nema ni nagoveštaja nečega što bi je moglo ozbiljnije ugroziti. Bar ne u Srbiji. Nasuprot nje je osiromašeni, i reZIgnirani narod s kojim se još može lako manipulisati, i zastrašeni politički protivnici kojima se upravo priprema „svileni gajtan“ u obliku antiterorističkog zakona.

Zato, Đukanovićev optimizam o „neizbežnosti Miloševićevog pada" više treba shvatiti kao vapaj da Se, UpIkos svemu, ne odustane od pokušaja njegove civilizovane zamene, nego kao realno ostvarljiv cilj.