Danas

30 subota – nedelja, 24-25. jun 2000.

DA LČI JE POZORIŠNA UMETNOST PRIVILECIJA ISKLJUČIVO BOGATIH DRUŠTAVA?

F inansiranje velikog broja teatara u Srbiji

problem je koji sve više izgleda nerešiv.

Pozorištnici se snalaze, uviđaju situaciju, nude rešenja, ali nadležne to očigledno sve manje interesuje. Dogogodišnji problemi kulminirali su u otvorenu sumnju da država svOjom nebrigom možda ne sugeriše kako je ova vrsta umetnosti privilegija isključivo bogatih društava. Podatak da je, na primer, budžet Narodnog pozorišta u Beogradu za 1998. godinu bio 4 miliona nemačkih maraka, a da je te iste godine Bavarska opera u Minhenu imala budžet od čak 134 miliona, pokazuje u kakvoj nesrazmeri opstaje naša najznačajnija, i od države najozbiljnije dotirana teatarska kuća. Situacija u ostalim pozorištima Je još gora. U uslovima ovakve nebrige, preko .je potrebno razmišljati o mogućoj reorganizaciji vladajućeg modela pozornšta u Srbiji, kao i o sistemskom obezbeđenju para.

Upngrgpzivanje sponzona

„Model dosadašnjeg repertoarskog pozorišta je preživeo“, kaže Nebojša Bradić, bivši upravnik Kruševačkog pozorišta, Ateljea 212 i Narodnog pozorišta u Beogradu. „Od prihoda na blagajni mogu da se pokriju troškovi onoga što Je na samoj sceni. Međutim tamo ne može ništa da se dogodi bez umetničkog aparata koli čine kolektivi kakvi su hor, orkestar, tehnika.

Neki ambiciozniji projekti se u Bitef teatru prave tako što se unapred proda turneja u inostranstvu. Za uzvrat nam daju polovinu novca što je dovoljno za pripremu dobre predstave u Beogradu

Najveći deo teatara može da pokrije prihodi· ma jedva petnaest procenata svog budžeta, a takođe da stavi na raspolaganje za umetničku produkciju svega 15 odsto: za inscenaciju i režiju, za soliste i scenografiju. Na taj način prisustvujemo jednom posebnom fenomenu: finansiranje kroz pokrivanja manjka.“

Ovaj apsurd ukoliko je nemoguće, kao što znamo da je nemoguće, premostiti iz budžetskih izvora, mogao bi se prevazići zaobilaznim putem preko dotacija mecena i sponzora ili permanentnim finansiranjem iz sredstaVa igara na sreću. Ali, tu se tek javljaju ozbiljni problemi koje nameće naše zakonodavstvo, a

– Pitate se ko nam muti horizonte,

mesi

na koje ukazuje reditelj Slobodanka Aleksić, upravnik Pozorištanca „Puž“.

– Ono što Je za mene nerazumljivo s tim u vezi, to Je pitanje pozicije sponzora u Ovoj Zemiji u kojoj je kultura inače u užasnom položaju, kaže Slobodanka Aleksić . – Naime, kad neki dobrodušan navijač Za pozorište hoće da vam da novac, na taj novac mora da se plati porez!? Umesto da se ljudi koji ulažu novac u pozorište stimulišu smanjenjem poreza srazmerno ulaganju, kao što je to slučaj svuda u svetu, oni se, da apsurd bude veći, kod nas destimulišu dodatnim oporezivanjem.

Prepuštanje pozoršta tržišnim uslovima može dovesti do pogubnih posledica i toga su svesni svi. O tome reditelj Nebojša Bradić kaže:

– Mi se nalazimo u potpuno nelogičnoj situaciji gde je neophodno da se održi jedan model institucije, koji je anahron. Transformacija takvih institucija u savremeno pozorište bliže

je

osećanju Ovog vremena, jeste nešto što tek predstoji ı sva razmišljanja o načinu kako to uraditi u situaciji kada se država poprilično udaljila od svojih obaveza kulturne države uglavnom se svode na dilemu da li celu stvar predati tržištu i kako povećati marketinški udeo sopstvenog prihoda. Pri tom, važno je naglasiti da postoji svest o tome da umetnost

_ treba spasiti od sudbine robe.

fakon, 7a Bočeiak

Interesantan primer daje Nenad Prokić, upravnik Bitef teatra:

– Neki ambiciozniji projekti se u Bitef teatru prave tako što se unapred proda turneja U inostranstvu. Za uzvrat oni nama daju polovinu novca što je sasvim dovoljno za pripremu jedne kvalitetne predstave u Beogradu, s time što moramo posle da odradimo to gostovanje.

Se čeka već Naše _ _ zakonodam

kadaje · ai O OU ___4IJIJ}(11|:_ · ugrožena

Ovaj način finansiranja je, naravno, posledica ugleda koji u inostranstvu ima Bitet festival i pitanje je da li je ovo rešenje dostupno drugim pozorištima u uslovima izolacije zemlje.

– Nadam se da neki od naših teatara imaju ime koje može na taj način da garantuje neku vrstu O plaćanja za projekte koji bi se kasnije odradili, kada budu gotovi. To je ipak neka vrsta svesnog rizika, kupovine mačke u džaku, zaključuje Prokić.

Očigledno da našem teatru nedostaje, za početak, dobar zakon o pozorištu. Predlog Ovog Zakona postoji, podneo ga je Savez dramskih umetnika Srbije, ali na razmatranje ovog predloga čeka se već godinama. Naše zakonodavstvo efikasno je samo onda kada je vladajuća oligarhija ozbiljnije ugrožena. Iz ovoga se da zaključiti da propadanje duhovnih vrednosti jednog naroda, ne predstavlja opasnost za vlast. Zeljko Hubač

JOVAN SOLDATOVIĆ, SKULPTOR VERTIKALA U RAVNICI

ja dodajem i ko nas smućuje. Tokom proteklih decenija a pogotovo ovih dana svedoci smo neverovatnog divljanja onih neljudi koji žele da ponize, pokore čoveka u drugima. Da unište sve i svakoga ko je protiv njihovih interesa. Optimista sam! Ja Živim Život, neprekinuto sam altivan u svom Dozivu, uveren da će doći kraj ovom zlu po čovečanstvo u svetu u kome smo zatečeni! Svaka sila za vremena – kaže Jovan Soldatović, Koji ove godine navršava 80 godina Života a 1 dalje svakodnevno vaja – što je povod našem razgovoru.

U meni postoji iskonska, naglašena i teško objašnjiva potreba da se likovno suprotstavim ravnici, jedinim svojim oružjem – vertikalama. To se poklapa i sa stavom o čoveku da ostane u svim vremenima i nevremenima uspravan. Jedino ga tako vidim određenog i slobodnog.

Cesto ste govorili da je kultura kod nas pastorče društva. Da li je ona to Još uvek?

– Kultura je i bila pa i ostala pastorče u srljanju ljudi u „civilizaciju“, u stvari, u ekološku katastrofu sveta u kome Živimo. Nauka bez kulture. Obrazovanje bez vaspitavanja je u školovanju i naših generacija Doslednjih decenija doprinelo i otuđenosti među ljudima, srozavanju krji-

terijuma i obesmišljavanju Života. Možda, sada kada se već davimo, tražimo slamku spasenja u kulturi.

Na kojim mestima više nije mesto Vašim skulpturama, gde bi sada bilo prikladnije da stoje: gde bi, recimo, najrađe stavili skulpturu „Don Kihot“?

– Kao stvaralac uglavnom sam zadovoljan. Moja dela odolevaju vremenu, prožeta humanim porukama i postavljena u prostore na kojima se Život manifestuje, srećom traju. Ima ih preko stotinu! Ukazujem samo na dva neljudska postupka prema likovima meni dragih pesnika koje sam

izvajao i poklonio. Lik Branka Radi- |.

čevića u rodnom mu Slavonskom Brodu je uništen, a Mike Antića je uklonjen sa zidina Petrovaradinske tvrđave. Eto i drugi procenjuju i vrednost skulptura 1 mesto na kojima su postavljene, a što se tiče Don Kihota on će živeti i dalje zasigurno, barem u meni.

Koliko je Vaše stvaranje pratilo osećaj prolaznosti i ništavnosti Života? – Optimista sam! Ja živim život, neprekinuto sam aktivan u svom pozivu, uveren da će doći kraj ovom zlu po čovečanstvo u svetu u kome Smo zatečeni! Svaka sila za vremena... Siguran sam da će vertikale mojih Sajkaša na Tisi kraj žablja i da-

lje da se uzdižu i izrastaju u slobodi ka nebui da će im se u ranjavim grudima i ubuduće ptice gnjezditi. 1 „Prodavnica“ na keju Novog Sada i pored srušenih mostova među nama neće samo osuđivati zatečene nego ukazivati na ljudskosti u praštanju i zajedničkom življenju. Svako mesto je pravo za ljudske poruke.

Balzak i Molijer nisu za života postali članovi Francuske akademije ali je Francuska akademija naknadno u svoje predvorje posta-

vila njihovo poprsje s natpisom: „Njihovoj slavi ništa ne nedostaje. Oni nedostaju našoj“. Kako doživljavate to što niste član SANU?

– Pre tridesetak godina bilo je, verujem, dobronamernih pokušaja da i ja budem uključen u redove takvih institucija, ali i daleko uspešnije upornosti onih koji su to sprečavali. Ostao sam srećom samostalan i slobodan! Svako se snalazi, eto, bori se u svom ćepeniku. Ja sam se iskazivao U tVIdom trajnom materijalu na uvid-svi-

1a Bnaštanje

ma. Dobro je ako za javnost nisam ostao bezimen Jer ni na jednoj mojoj skulpturi nije napisano ime autora.

Kafka je negde zapisao: „Svoj krug treba dobro ocrtati i uvek paziti da nekim svojim delom ne prebivaš izvan svog kruga“.

– Uvek sam se trudio da u Životu obzinem onoliko koliko mogu da sažvaćem. Zivim dakle kako kažete da Je Kafka savetovao. Da, ponosan sami što sam 1952. godine bio utemeljivač ateljea na Tvrđavi, osnivač likovnog odseka na VPS u Novom Sadu, docmije ı Akademiji likovnih umetnosti. Sto sam bio inicijator 1955. godine izlaganja i postavljanja skulptura u slobodne prostore. Da pomenem ı 1968. godinu, kada sam pod pokroviteljstvom U Tanta, tada Generalnog sekretara OUN, velikom izložbom na Tvrđavi se borio za Povelju Ujedinjenih nacija i prava čoveka a i sa deset hiljada potpisanih osudio ulazak CEvene armije (tada pre trideset godina) u Cehoslovačku i Mađarsku, a figurom „Čovek sa mrtvim detetom“ veličine 10 metara ukazao na zločin Amerike koja je atomskom bombom razorila Hirošimu. Podsećam da sam još 1972: godine na Tvrđavi napravio hepening ı pokrio je lobanjama. Bila je to izložba i moja poruka: „Dođe li

Tat... odoše ljudi...“ ___ Dragan Pejić