Delo

Чим ie опалио ппштољ, чим је вндео Станка да посрте и паде — Лазар се па један пут окрете. баци пиштољ. па наже бежатп... Трчао ie што игда може ; јурио је као да га беси гоне.... Чуо је да пуца грање за њим. па му се учини да га неко вија. Бешс заборавио. да је крај њега био Маринко... Мислио ie да се цело село дигло за њнм у потеру.. Није нмао куражи да се осврне ; бојао се: стићи ће га, освртајем ће издангубити'... Напрегао сву снагу па јурп. Куда ?... Он није знао ; није, чак, ни мислио куда ће. Хтео је да побегне да се сакрије. па ма н у пакао, ако само склопишга нађе... Прескакао је трн. пањ, све што му на путу беше. јер није гледао куд пде. ни где главом удара.... Алп, снага га поче нздавати. Дах му је бивао све краћи и краћп, а корак све мањи п мањи... И, најзад, он паде ничице н покри лице рукама... Заптио је слух, притајао дах, решпо се на све : што је — ту је !... Крв му јурну у главу. н. као, нека мала несвестица помрча му свест за часак... На скоро дође себи. Онако понурен ослушкпвао је, али не чу ни шума ни ларме, и, он диже главу... Диже је мало вшпе н звераше по оном вечерњем сутоиу... Нигде ппког... Он да’ну душом, дпже се и седе... Али јс умор бпо веома велики... Руке, којима се оинрао о земњу, при подизању, дрхтале су; свакп рнбић на телу играо је... Крв је нагло јурпла по жилама, као планински поточић. кад се вода с брда у њега слије; лепо је осећао, како се по пегде згусне п застане од силпе навале... Ноге му почеше трнути, а табани бујати; у глави је грмело, а оба ува пиште као две пиштаљке. Он опет клону на земљу и склопи очи... Алн, то не бешо сап.... Био је као у неком полу сну, у коме је чуо и оног малог цврчка, што цврчи изнад његове главо, п онај шушан. што га зеленбаћ — иред сами смирај сунца правп хватаЈућп муве п бубпце, н оиај цвркут мале