Delo

X А Ј Д У К С Т А Н К 0 19 тичице, што цвркуће у свако божје доба даиа; али му памет не беше присебна... Он је чуо све то, знао је све то; али није могао размишжати ни о чему... И, мало по мало, тај шушањ п та цврка, навукоше му тврд сан на очи, као застор неки, те му усну и тело и душа .. Дуго је тако лежао... Пробудио га је глас једне совуњаге, што беше на дрвегу, више њега. Он диже главу и стадс зверати око себе... Не бше то кућа његова.... Где је сад? .. Поче трњати чело и чешати се по глави... Папреже мнсао да га сети где је.... Ово је шума, а од куда ои у шуми?... Полако, врло полако поче му долазитн свост... Он се сећаше... и сети се свега што је било, сети се и онога што је урадио.... Мисли му се мало задржаше на самом делу... Пред очима му со јави слика Станкова: како безбрижно нгра поред Јелице, како још нешто шапуће на уво, и како се она смешка; за тнм како га је он привребао и опалио пишто.б.. Савест га није гризла... Шта внше, осећао је и нешто осветљивог задовољства, гледећи, у уображењу, како Станко пада... — Тако и треба! .. мислио је... ’Оће он мени да отме Јелпцу!. . Нема, синко крвави, то се главом плаћа!... И како је безочан, па ме још зове да му будем девер !... Будм Бог с нама!... Овако ја тебе, иа сад нека ти деверују ладне гује под земљом; а ја ћу узети Јелицу п без твог деверства !.. И био је тако миран... било му је тако право, као да је учинио какво добро дело... Јелпца!. . Та лепа девојка!... И она ћо бити његова!... Што је бпло на путу, он је склонио; а Црна Бара бољег од њега нема... У уображењу је видео Јелицу како се смешка на њега .. Видео је, како је његов бабо просп. како их попа Милоје венчава... Срце му се раздрагало, па игра, пгра у прсима... У том слатком заносу заборави: п где јо, и шта је учинио, п шта сад ради.... На једаред се нешто проломп над њим, нешго, што му одјекну у души као гром небосни; нешто што га запрепастн п 2*