Delo

20 Д Е Л 0 пренерази; што му прекиде тај лепп ппт снова његових... Учинп му се : да се свет сруши.. А то беше сову.иага на храсту више њега!... Она залепрша крилима и пролете му тиком поред лица, тако, да је осетиоветар крила њених ... Беше скочио на ноге. али je стајао на месгу као закован..., И задрхта као прут ... То га освести... Одоше му мили снови Он впде само да је бегунац и ништа више.. Нека страшна мисао. страшна као авет, дође му на памет. — А ако ти ниси убио Станка!.. Ако он буде жпв, куд. мислиш онда?. . Он осети да му се земља иод ногама гнба... Али се опре тој мнсли. — Убио сам га!... Убпо!. . Добро сам гађао! .. Куршум је ударио у главу!... Он је посрнуо и пао !... То сам вндео овпм, мојим рођсним, очима!... Па опе г, опет!... Изгледало му је нсверпца: он ппје могаа да тврди, да је Сганко нао! .. И опет наиреже мисао да га с.ети целог догађаја... — Посрнуо је!.. Посрпуо јс !.. то сам видео!.. А ја сам гађ'о у главу... у сред главе!.. А кад је посрнуо онда је н пао !... Нијо му глава од камсна — пао јс!... Јесте. пао је!... И он увераваше себе : да је пао... Али, иа уверавању и остаде... Нешто му из нутра шапуће: — Жнв је он, жив !.. Можда још лута дубравом ноћас, иа те тражн... Коса му се дпже у вис... Ужасан страх овлада њпме... Нешто зашушта пза њега... Тело му прожма језа... Зауставп дах, папрсже уво, и, — не чу ништа... Погледа нада се... Пебо се осуло звездама; а опе звезде гледе га хладно п иодругљпво као очи уводе, који је иронашао кривиа, па се прави да га не впди, него дремљиво трепће.... Али, кривац као да чита пз мога погледа, који му вели: знам те, видим те!... Ту си... пе можеш ггобећи!.., II звезде му улнше страх... II опст нема тишнпа... И листак стојп, п тина ћутн. и свс је заие.чело; само из дубоке дубраве јекне по некп глас... Алп