Delo

512 Д Е Л 0 сразмерно мање на броју. Најпос-ле образован човек не улазп нн у једно отменнје друштво, нп у једну одличну кућу на исти начин п у нстом оделу, у коме то чинп кад иде за својим редовним послом: у канцеларију, у трговину, на збор, у механу. Он ће у таквој прилици обућп што пма најлепше, то ће најлепше наместнти што боље умедне, н пазиће да бар уђе у друштво потпуно коректан н чист. II то он не чини, нити треба да чини ради ссбе и свога личног угледа или из сујете : већ он то чинн, и треба да чини, радц друштва у које улазп, нз обзира и поштовања према њему, и но дужности коју је на себе иримио иоставши његовим чланом. То шго важи за улазак у друштва у опште. важи нарочито u у највећој мери онда, кад имамо иосла са свечаним ступањем у академију каквога новог јрј члана. С највећим поштовањем ту појединац ваља да улази, доневши са собом своје најбоље научне и књижевне тековине, одсвене у најлсише н најчистије рухо, Нема ли он тога тренутка да постане бесмртним ? Не изднже ли се он сампм тим актом високо над нама осталим смртнима, којн на њ са с-трахопоштовањем н с извесном мером завнсти у томе тренутку погледамо ?! Па како је у оба ова погледа са ириступном беседом г. Ј. 'Io. Авакумовића, чи]и смо наслов горе нспнсали? Са сажаљењем морамо одмах нагласити, да по нашем схватању она није одговорнла овнм безусловннм и неоснорним захтевпма. Шго се језгре, саме научности, његове расправе тиче, морамо пзјавити, да се њој данас са свим тај карактер мора одрећи. Писати данас о пороти, њеном иорсклу п њеној генези, уз нознавање само радова Бинера, Блакстона (а пе Блекстона) u Хелија, а не узнматп у обзир радове Брунера, Бајџлоа (Higclov) Сгобса (Stubbs) п толиких другнх новијих радника, значило би толико нсто, колико иисати о Биологнји без обзпра na радове Дарвина п Хсксла, о Славеиској Филологији без обзира на радове Јагића п Лескина, нли о Пснхијатрији без обзпра’:на оно, што су у њој за последњих двадесет година ураднли Шарко, КраФт-Ебинг и осгали њпхови саврсменици. Данашња нравна псторија јс — протнвно ономе што се у њој знало п држало пре двадесет н иет годнна и шго данас јога учи г. АвакумовиА— на чпсто с тнме, да енглеска порота није орпгииална снглсска установа, већ даје она прнроднн даљп, савршснијп беочуг у развпјању судскпх установа, скојимасе срећсмо код свнх пндоевропоких народа, н чнјн је нретходнн беочуг она пмала у Но])мандијн п старој Фраиачкој одакле је Енглеска са својнм завојевачпма добилп и другнх устаиова. Нстнна је само у томс, да се норота на тој основп у Енглеској боље развнла п усавршила но на континенту, где су државнп, владалачкп судовн у скоро ио утврђењу ансолутнзма усредсреднлп сву судску власт у своје руке, У Енглеској, као и у срсдњсвсковној Србији, дат је народу великн удсо у суђењу, а п тамо н код нас краљевско нлп царекс судије ишлс су само да судс за вслика дсла н да врше надзор над нзрнцањем правде народнпх судова. Чисто нолнтичкп моменпт рсшавао с дакле, те јс у Енглескрј — где су у брзо зајемченс грађанске слободе