Delo

ОПСАДА СЕВАСТОИОЉА 51 VI Војнпци ношаху рањенике на носидима и вођаху их нод руку. На улици беше са свнм мрачно ; само се по негде светљаху окна на болници и на домовима где се забављаху ОФицири. Са бастиона долеташе она иста грмљава тонова и пушчане паљбе, а ио небу светлуцаху оне исте вагрпце. По некад се зачује коњскп топог, то је пројурио ордонанс, или јаук рањенички, кораци и разговор носача рањеничких или разговор погглашених становника, који су нзашли на врата да гледају паљбу. Међу носледњима бешс п нознати нам Никига, стара матроска, с крјом се он већ помирио, п њена десетогодишња кћи. „Господе, мајко, пресвета Богородице ! — говораше у себи, уздпшућп старица, гледећи бомбе, које, као огњене лопте, непрестано ирелетаху с једне странс на другу : — стра’ота, каква страхота.. . и-и-хи-хи! Није тн то било ни у првој бандировци. Ено где је прсла, проклета, баш над нашом кућом у потесув. — Не, то је по даље, код тете Аринке у башту све падају, рече девојчица. — II где ли је, где ли је господнн мој сада ? — рече пијани Никита отежући. — А како ја волим овога мог господина. u сам пе знам, тако га волим да, Боже сачувај, кад би га, по греху, убили, е верујте, тетице, после тога u сам не знам шта 6u могао са собом учинити, Бога ми !... А што ie то госиодин, не умем ти рећи! Па после да га заменим оннма што тамо карте нграју? Шта су ми они ? — n$y, то тн је! заврши Нпкита, показујући осветљен господски прозор, у коме је у ■одсуству штаис-капетанову, јункер Швадчевскп иозвао госте на пијанку због добивеног крста: иотпоручнка Угровићап иотпоручика Непшисецког, кога су болеле десни. — Звездице, звездице како се котрљају! — прекиде ћутање девојчица, гледајући на небо ; гле, гле још се котрљају. Што лн то тако .. . а мампце ? — Оће сасвим да разбпју наш кућерак, — рече старнца уздишући н не одговарајући детету на пнтање. — А кад смо данас ншлн тамо са дедом, мамице, — продужи девојчица, — иа смо внделн ве-елику бомбу у самој собп поред ормана: иробила стену па улетела усобу, — тако велпка, не може да се подигне. — Где су били људп п новци ти су иобеглн, — рече старица; а ту последњн кућерак, па и њега разбили. Гле како, видиш како пуца зликовац !. .. Господе, Гос-поде !... — А чим смо отуда нзашлп, кад тек једна бомба лети-и, па лупи-н, па кад заспе-е земљом, па у мало нас једно парче, мене и дедицу, не закачи. VII Кнез Галцин сретао је с-ве више рањеника на носилима и пешке, који су један другог водилп и разговарали међу собом. 4*