Delo

Према новој својој задаћп Новаковићева бн ce граматпка морада доста мојењатп, јер једно су момчпћп од каквпјех 10 —15 година којп ce тек почпњу учитп науцп о језику, a друго еу одрасли људи крјп су ту науку већ прошдп na хоће само да je до прпгоде попуне п утврде: y новом издању морало ce дакле другојачпје казатп све оно што je тумачено онако како бп дјеца најлакше разумдела, пспустптп што сваки ■образовани човјек зна п мора знатп. a додатп којешта што бп дјеца тешко разумјела или не би за то марплп док бп зрелп људи то радо ■зналп ако већ не знају, једном ријечп према садржпнп, која je већ пспрва боље прпстајала образовано]' цублпцп иего лп школској дједп, морао ce удеситп п спољашњи облик Tora свега Новаковић нпје учивио, тако да ce уирав дхора рећп да je његова граматика y новом ххздању надшјењена другпјем круговима али je опет остала она нста noja je п npuje бпла- Амо не пде што je наука о основа.дха другојачпје распоре-I>ена п што су остала три дијела амо тало попсправљана п иопуњавана јер су то све промјене које бп Новаковић без сумње пзвео да je његова грамахпка n надаље пмала служптп прпје свега школп. Свакако и ако нпје прерађена према новој својој задаћп, опет п оваква каква je много боље одговара својој садашњој намјени него лп пређашњој, na .зато морамо бпти y велпко захвалнп Новаковпћу што нам je овако дао прву, цјелокупну граматпку српскога језика која je нампјењена уопће •образованој публицгх Ja узимљем дакле Новаковићеву граматпку онаку каква je остала na старпјпх пздааа, na ћу не обазпрућп ce на њену нову намјену прегледатп шта y њој нма п како je то распоређено и тумачено. Пстављам y почетку неке опћенпте пргоцедбе. a прпје свега термпнодогију. Новаковић за разне гласове, врсте рпјечп, за облике, за реченпце 1 п љпхове дијелове узимље свуда српска плена, дакле самогласник пепчани сугласник , п.ченица , множина , први a адеж, показна замјеница, epuje-че садашње, под.чет , аогодбене реченице птд. Ja протпв тога нелам нпшта, али спгурно не бп бпло згорега да ce барем ондје, гдје ce ту- ' мачп зпачење сваке таке ријечи, каже какво joj je пме no латпнској термпнологији која je лрихваћена од свпјех западппјех културнпјех народа. Зашто не бп образованп Србпн већ y граматпци својега језпка нашао да je „самогласник“ чсто што „вокал“, „петп падеж“ псхо што „вокатив“. „подмет“ псто што „субјекат“ итд ? Toj je потребп донекде п сам Новаковпћ задовољио, алп само y синтакси, na док y прва три дпјела нема ни једне таке латпнске ријечп, y четвртодг ce дијелу чешће налазе напр. y чл. 567 каже ce за „придјевпе додатке подмјету“ да ce пначе зову „атрпбутп“, y чл. 689 да je „перфекат псто што „врпјеме прошло“, a y чл. 690 да je „давно прошлому времену“ латпнско име „plusquamperfectum“ итд. Требало je дакле то консеквентно чпнптп y сва четирп дпјела, na бп онда само собом пзагпло да je барем за неколпко пзмеђу овпјех граматпчкијех појмова ашого згодније кратко латпнско пме {напр. атрибут, апозпцпја, актив итд.) него лп српско (прпдјевнп додацп

492

ДE Л O