Delo

ца? Требало бп дакле казатп какво je значење свакој реченици с једном плп с другом везом, с једнпјем плп с другијем глаголскпјем обликом: једнол рпјечју требало бп дати много впше важносхп унутрашњем значењу реченпца u њпхову спољашњем облику. To je мој главни приговор Новаковпћевој синтакси према којему ce губе овп мањи што ћу их сада да нанпжем. Правпло y чл. 593 нпје тачно нп јасно: када су y подмету бројевп два три, четири онда пменица што пм ce прплаже меће ce „у старпнску двојпну с наставком а и само ако je мушкога пли средњега рода, a тај облпк не примаху „каткад н глаголскп прпдјевп“ већ га прпмају редовно ако су мушкога. п средњега рода. У иогледу збирнпјех бројева деоје. троје итд. треба им раширитп службу према примјеру на стр. 275 : „...треба двоје: иодмет и аред.чет,... према томе двоме....“ (чл. 607). Да ce пмперфектпвнпм глаголима, када ce саставе са уз, значење једначц са значењем времена нпје згодно казано: шшерфективан презенат, чши ce саставп са уз, постане перфектпван п као такав стоји y значењу футура (као уопће през. перф.) симо y иодређенијем реченицама (чл. 612) Да ce другпјем падежом пменпце казује својство „нарочито“ кад je прпдјев уз њу, ja бих рекао да није добро : без прпдјева a самом пменпдом својство не може бшги y генитиву (чл. 620). Акузатив без прпједлога шоже казатп не само колико нешто траје већ и када бпва, na зато y примјернма као што су „седми дан стпгосмо на своје мјесто“ птд. акузатив не каже мјеру (чл. 645Ј. He могу пак пристати уз Новаковпћево тумачење сдоженога прошдога да ce прошлпм временом (т. ј. партшшпом прошлим п презентом сам ) каже само прошлост „без обзира на трајање“ нпкако не стоји : говорио сам каже > сто тако трајање y прошдости као и говорах , a рекао сам каже исто тако свршену радњу као рекох. Сасвим je друго пптање значи ли говорио сам баш исто што говорах a рекао са.ч исто што рекох. Ja ту no себп не могу да судпм, јер ми y Дубровнпку немамо више ни аорисха нп имперФекха; Новаковић, ако добро разумпјем шхо говорп y чл 689, узимље да je наше сложено прошло врпјеме исхо шхо je н. пр. грчки перФеках, хо jeci да каже радњу која je извршена y прошлосхи али својим носљедицама допире y садашљосх („садашњу прошлосх“). Je ли хо хако ? Ja мислим да није: барем видим да Вук узимље сложено прошло врпјеме и ондје угдјега не би смјело бпхн кад би хо била „садашња прошлосх“, н. пр.: „али вам кажех да je u Илија догаао (али Или]а нпје впше ху !) u учинише с њим шта хтједоше (Марк. IX, 13)“, захо би хребало ову схвар боље проучпхи, јер 6u нагхокон могло изаћц да je u y оном дпјелу нашега народа, гдје ce још говори говорах и рекох уз говорио сим ц рекио са.ч , оно прво арости шшерФеках ц аорпсх a ово друсо сложени који га све впше истискује —Кадасеу yiinxuoj реченпцп узпмље ли сасвим je

*) Што ce за ono тумачеље говорц да ce њим »одстуна y свему од онога y досадашњим издањима ове кљиге“ није тачио, јер ce налази (с овом иетом напоменом) u y IV. издању од год. 1879 које ми je такође при руди.

503

КРИХИКА II БИБЛИOГРАФIIЈА