Delo

Потрудио сам ce да уверпл свога чпхаоца, да моја расправа no садржпнп нпје неакаделска, као што вели г. H-, a за хекст, што пде уз н>у, не пада лп нп на памет да тражим y орпгпнаду јемства за псправност превода сапскрх-Фплолога, као што суБехдинг, Унлзн, Милер п др., него пх примам с поверењел којим бп сал иршшо Лухеров илп Данпчпћев превод Св. Писма. Ако сам с тога крпв, онда ће г. H. y псхорпјп светске лпхерахуре напћп на лноге моје сукрпвде. Troie je, мислим, решсно п пптање о моме „праву“ да ппшел расправу о пндпској дралп, a кад г Н. мнсли да он нела права да говорп о њојзн, ja ce y толе похпуно слажем с њиле... Алж кад он тако поуздано ведп, да пма „права“ казатп, да су драме комедија y Срп. Краљ. Акаделпји“ онда нека мп дозволп рећп му, да бп бо.ве учпнио да ce нпје носдужпо хпл „правол“ a ево за што. Г. Н. je на супрот правиду рецензпје пзоставпо y својој бедешцп наслов лоје р 'Справе, пдп што je rope, препначпо га. Рецензенат треба да je тачан y наводу, a јасан y пздагању. Тачан наслов je неопходан за оцену рада с тога, што je y њелу обпчно обележен оквпр y коле ce креће рад. Да сал ппсао (преводпо) „Индпске драле“, као што пз белешке г. Н —еве чптадац ложе полисдптп, онда бп г. Н. плао право. јер ce такав рад не иредузплље без знања санскрта ; алп како сал ja ппсао расправу о пндпској дралп г. EL, као што ce впдп пз наведенпх раздога, нела право. Сад : пли je г. П. плао лоју расправу y рукала кад je ппсао своју духовпту бедешку, плп je нпје плао. Ако je имао, допустпће ми, да je, мењајућп joj наслов, учпнпо ФалспФпкат : ако je нпје плао, онда je он, говорећп о њојзп, дао пппљпва доказа безпрплерне дакоће и срчаностп своје. Г. Н велп да су моје „Пндпске с тога што су пз десехе руке, „комедпја y Краљ. Срп. Акаделпјп“. Пз свега шхо сал до сад рекао излази, да je хо клевета, a да бп оправдао ху клевету y својој белешцп, г. Н. наравно лора да ФалспФпкује наслов лоје расправе. У схварп ja сал пзнео y Краљ. Срп. Акаделпјп расправу „Поглсд на индпску дралу“ ns прве руке, a хексх за њу пз друге, као што хо обпчно бпва y оваквил расправала. Г. Н. нпје y схаљу хо да noću je п онда осхаје клевеха, a ФалзиФикат je хако јасан као шхо су јаснп редовп г. Н—ева „Прегледа.“ Кад дакде г. EL велп „хоћело да кажело шхо плало права да кажело“, хо y овол случају значп : хоКемо да клеветамо vito имамо npdea да клеветамо. У књижевноле свеху хакво ce лонсхруозно право нпшхп разлогол и ja сам ce, ехо иохрудпо, да га понпшхпл. Буде лп г. Н. жао, шхо лу ce io аегово „право“ y овој ирилпци закрахпло, он нека ce хешп ; њелу осхаје још неоспорено право да y своме „Прегледу“ ппше шта хоће Српска књпжевносх, разуме ce, неће с хога доћп до очајаља.

Др-

уЛи.ЛАН јЈоЗАНОВИЋ.

540

ДE I O