Delo

356 Д Е Л 0 Аустро-Угарска, дакле, да би одржала Србију у економпој записности према себи, да би од Србије начинила економску област, исто толико везану за њу својим животним потребама колико и земље што улазе у састав њезине државне области. има у главноме да управи своје старање на то, да Србија остане искњучиво произвођач сировина, која не прерађује своје сировине већ их продаје изван земље. И одредбе трговинскога уговора састарале су се у двојаком смислу, у двама разноврсним правцима да томе циљу одговоре. С једне страпе тарифа у прилогу А. допуњеиа тариФом у одељку III прилога Б. утврђују ниске царинске стопе нарочито на оне ттросте Фабрикате п прерађевине, који би се ласно могли израђивати у Србији и чијо би производња била прнродни почетак озбиљнијега подпзања српске индустрије. С друге стране ниске царинске стопе утврђене у одељку IV прилога Б., као нарочита иовластица иод именом пограничнога саобраћаја, изузетно и искључиво за српску сировину, осигурале су српском житу и српској стоци прођу на аустро-угарским пијацама под новољнпм погодбама, чак и онда кад се они по својој каквоћи не могу мерити са сличним производима других земаља. Ветеринарска конвенција,, која је потписана у Бечу истога дана кад и трговински уговор, допуњује у свему хармонично ону мисао која је проведена кроз одредбе тога трговинскога уговора. Неодређеност одредаба у овој конвенцијп очнгледно је навлаш смишљена, да би оставила Аустро-Угарској одрешене руке, како ће моћи, према приликама и потребама својим, успешно вршити притпсак па Србију. Трговински уговор царинским стопама утврђеним у одељку IV прилога Б. дао је Србији веома иовољне погодбе за извоз стоке на аустро-угарске пијаце. Ветеринарска конвенција оставља Аустро-Угарској могућност, да нрема ириликама, према интересима угарске до маћс производње, према својем добром илн рђавом расположењу, донусти Србнји да се у иуној мери користи тим повољним царинским иогодбама, или да српски сточни извоз ограннчи више или мање, или најзад и да тај извоз сасвим спречи. Ветерпнарска конвенпија као потребна коректура трговиискоме уговору, даје Аустро-Угарској у руке последње али зато и по-