Delo

ЗВАНИЧНА IICOPABKA 365 наших старих. Како је било upe стотину година тако је и сада, — све нод једну меру и на јсдан начин. 36ог гога су нас све власти веома волеле, а и ми смо, вала, њнх слушали. Дође, рецпмо, новп канетан. нареде се избори, — ми одмах бпрамо њуде који су њему по вољн. Ннт' он нама што вели ни ми њему: разумемо се и без речи... После дође другм, пз друге партије, ми и њему чинимо по воњи: стари часници одмах сами истунају, а на њпхова места долазе други, за које се зна да су капетану добри. И све тако редом, па — добро и нама и господпну капетаиу. Овај садашњи наш капетан, господин Мићо Бурмаз, капетановао је код нас још пре двадесет година, после га премостише још на два-три места, па га ставише у иензију. Тако га ми заборависмо. а и он је, ваљад’, био заборавио своје старо господство, — научпо се на рахатлук, а и сгарост га сустигла, па се доста, богме, и променио. Нпје ни чудо ! Од једном настадоше некакве промене, и једно јутро пуче глас: долазн нам за канетана стари Бурмаз ! Да је наша Грабовица обрнула ток уз чаршију н то нас не бп тако зачудило као овај глас, јер смо држали да је господин Бурмаз давно умро. Обрадовасмо се, и Бог зна како, алп притајасмо радост да не увредимо досадашњег капетана, кога су, сиромаха, отпустпли из службе. Због тога ми, тих дана, прависмо веома жалостива лица, и јесмо га, вала, искрено и жалили. Истипа, мало нам је незгодан био у почетку: све хоће да мења, да поправња, да руши. Неки пут нас и резили. — За Бога, њуди, изгинућете на оваким улпцама; што ово не оирављате ? — Полако, господине, оћо да буде све само полагацко, — одговори му чнча Ђурђе. Капетан се још који пут љутне, повикне, па нолагапо, навикне се на нашу тишину н наш рад, те му после и не пада на ум да што мења.- Тако смо, после, и са њим много лепо жпвелп Али се много више обрадовасмо господину Бурмазу. Старински човек мнран, тих, прост к’о и ми, па нам то много више годи Тако ти ми лепо живимо са њнм, слушамо га па се осећамо да смо одвојени од осталог света. Слабо смс што