Delo

Д Е Л 0 264 западни народни говор (у нотоњој грађанској Хрватској) беше различан од народнога говора на истоку (у доцнијој „Славонпш"). Неиристрасному је судпји довољно јасно, да је све до најновпјега доба била средња зона, где се непрестано држало п познато било старпнско име „словинско“, које је у књижевности веома цењено било : то је било измећу далматинскога земљиигга, које се овим именом служпло још одонда, кад стара хрватска држава бп основана, и које је од њега врло рано направило себп етничко обележје, — u између онпх предела, који су врло рано, но што су стуиплп утесне одношаје саСрбпјом, псконском земљом!с овим именом, одХШ u XIV века усвојпли срнско пме, које им пређе свакако не беше обично. llo најире овамо сиада дубровачка република са својом околином, у којој се чигава столећа не хтеше служити ни хрватским, ни српским пменом, премда су за оба знали, држећн се стародавнога, домаћега имена „словинскога*, кад је реч била о језику, а које још нс беше нало у заборав. У versus Miletii (1206.) чита се „Rhagusan dicunt quae sciavonice Dubrovnik dicitur.* Близу je известп закључак, да je околина — a Дубровник ce могао пословенпти само под угицајем своје околине — (Херцеговина н Босна) у град унела оио старо етнпчко име (за народ и језик „словенски.'') 10. Шта велп разглоб језика данашњих Срба и Хрвага о овпм историским освртама ? Нре него што одговорим на ово пнгање, потребно је бити ua чисто с чнтавом поворком ногрешнпх нојмова. Добровскп рсђаше у познатој разредби словенских Језика, држећи се оног назовн-дуалиема Константинова и имаЈући на уму стварно именовање својега доба, у А—групи поред рускога још ове језике: Slavica vetus, 111уrica seu serbica, Croatica, Slovenica seu Vendica. Како беху ирилике онога доба, Копитар, с обзиром на њих, сматраше кајкавски дналекат као хрватски, све му друго беше илирски или сриски. То је нак било ногрешно. Копитар се није умео узнети до правшшијега схватања од онога напред споменутога гледишта, које заузпмаше са својим дуалпсмом. Да је хрватски, како се тада звао (тадашњи кајкавски), био најближи вннднском. то му је свакако било врло добро познато, с тога п не беше нпкако задовољан, нгго се у Загрсбу још од ночетка овога века све већа пажња иоклањала штокавском дналекту. Тако велн он у једноме нисму од 1810. год.: „Да спмо загребачкн богослови имају нравилне погледе о хрватскомо диалекту; него уоиће влада некакво уверење да је ирави сповенски дубровачко-илирскп* (Переинска 189.). Тридесег се година након гако показао иристрастан, те је осудпо пламсннте књижевне тежње Гајева Плиризма за сједињењсм, иреиоручнв загребачким лнтератима, кад баш хоће да мењају свој меснн дналекаг, да одмах узму немачки нли мауарски\ (Hesyeh , стр. 60.). Да се нравилно оцене и рашчисте истпнски историски одношаји, свакако не бејаше могућности, имајући на уму таке пзливс незадовољства. Добро су познати Нукови и Данпчићеви погледи, док оваЈ* још не беше основније проучио историски развитак српскога језика н Микло-