Delo

266 Д £ Л 0 за краткотрајном иопуларношћу, који бп ма п за длаку са каквпх било разлога плп радп лпчног угађаља или чега слпчног радп уступио од свога уверења — колико ја знам, такав не беше Данпчић. Свакп се. којп би хтео узети, да ie доЦнпје пзмењено пме (српскн илп хрватскп, хрватскп илп срнскп), управо устуиак, којн нпје основан на научном уверењу, како се то где што од стране сптнпчарскпх оценилаца пстнче сваки се греши о успомену ненакнаднога мужа. Данпчић je дошао до уверења. да не одговара Фактима н да нпје довољна она двојна деобакоју је Мпклошпћ увео у обрг, само проучавајући историју језика и књпжевне споменике, раније наштампане, иремда онда не беху познатп многи u многн прилози за српско-хрватску диалектологију, као што су познати данас. II моја су испитпвања одношаја између штокавскога u чакавскога диалекта, год. 1864. објављена (у Književnik-у I), могла делимице на њ утпцати да он тако промени погледе. II ако се п дан дањи држим главних мислн. у оним расматрањима изнесених, треба ми ипак нагласити, да у појединосгима треба много шго шга поправити. Погрешно је на пр. рећи да је икавштина хрватска, екавштнна срнскакао што је тамо речено: iicto је тако ногрешно полазити само од једнога штокавскога и од једнога чакавскога диалекта: нре ће бити истина, да је било много диалеката, који су ноступно нонамештани једни уз друге, ирелазећи тако нз једног у други неосетно. 12. Доцнији Мпклошићевн назори теку у супротноме нравцу Даничићевима, који све напреднији ностајаху, и мојима. Правац Миклошићез беше апстрактан—доктринерски, површан, док је међу тпм Даничић, водећи озбп.Ђна рачуна о чињеницама, све дубље продирао у свој задатак. Познат је Мпкдошићев иснрикрајка на мене п Даничнћа наиерен напад, који овако гласи (Lantlehre, 302.): „Још се овде може наиоменути, да ми српсви и хрватски вреде као два језика и да сматрам да је израз, језик сриски или хрватски погрсшан“. На ову се реченнцу врло често иозива сувремени духовни правац, који тегли за одвојеношћу, н ако је Миклошић, да јб ублажи, додао оваки додатак „Ово мишљење, и само је ио себи јасно, не треба тумачити као оглед, да се одређују обема народнма политички путеви: они не могу један без другога бнти“. Потпуно је излишан овај додатак, да будемо искренн. а поглавиго с тога пгго свакн треба и без тога да одваја Филологију од нолигике. Нпје иосао Фплологије, но полпгпке да у овом илн оном смнслу употреби Фплологиске исгине; да увећа снагу праскавнх матеpuja, хемија се о том све више брнне, ну нико не ће рећн да је она крнва због агептата на живог човечјн н на дела људске културе. Мало је филологији стало за тим, да лн су Србима погребни Хрватн или обрh.vto, HU'i'u јој је потребно обазпратн се на то у својим нстраживањима. < Мшменама на иолитичку слогу ннјо иотребно уленшавати га, ако је правилно гледишге Миклошпћево. Поред заједннце у језику, да иодел.сн полптички живи некн народ. не само да ce може замислити, него врло чесго и бива — то је већ у онће познато. Оному додатку једном