Delo

ЈЕДНА ГЛАВА 113 ИСТОРИЛЕ 267 речју, у једној упоредној науци о гласовима није било места. Тако држим да је теорија мојега незаборављенога иријатеља ногрешна и да не одговара његовим некадашњим изјавама, о којима не може бити спора, Засебно говорити о двема језицима, којн се тако мало разликују, да нросто нпје вредидо уложена труда — то баш беше врло редак лингвистични проблем ! Кадби донста срнски u хрватскн били два језика. Миклошићу је требало да ux је оделиго обрадио као малоруски оделиго од великоруског, или горњолужички од доњолужичкога. Он то ннје учпнио, ни у новом издању науке о гласовима, у којој је и изнео оно занимљиво тврђење, али је то урадпо у синтаксн н у етимолошком речнпку слов. језика (1886, Беч), али се може сматраги да му је овај оглед остао без успеха. Верујући у етничкп дуалисам, који се оснива на невероватној причи Константиновој, Минлошић га je тражио и у језику; то је бида главна Миклошићева погрешка. У првом га је издању своје науке о^ гласовпма био нашао у што u ча: у другом се нпје тим задовољно, већ држећи се мога нанред спо.менутога дељења на икавштину u екавшгину, он о том вели: „Ко доведе у свезу гласове Константина ПорФирогенета о домовини Хрвата и Срба с геограФским расиоредом ијекаваца н нкаваца, пристаће да узме, да су последњи управо Констангннови Хрвати, ирави Срби“. Да с овим сложи разлике штокавскога u чакавског диалекта, Миклошнћ узе, заједно с Вуком, да треба сматрати све икавце, који су иначе штокавци, као иосрбљење чакавце — а то ie тврђење, које није ни на чем основано. Доиста човек мора чинити таке скокове, ако хоће да утисне у калуп некаког исконског дуализма свсколнко оно шаренило дпадектичко. Не са.мо да ће човек сдободније дахнутп, него п иоћи слободним путем у нсиитивању диалеката, оставивши напред створено мпшљење, те ће наићп на множину н чакавских п штокавскпх диалеката, којп лолагано и неосетно један у другп прелазе, само ако се мане мишљења, шго га је унаиред скројио, и ако се престане бојатп од оба имена, српскога н хрватског, као некпх суштпх прогивуречностн, које код већине нсиитпвача седе као неки лавови у заседи, спремнп за напад. Ако човек не ломи главу о том, шта ће пзићп, наћи ће да нма чакавских краЈева с изговором i;—е, с тога ннје потребно на снлу бога замишљати, како је то настало из мешавине с кајкавскнм, нпти се пак мора рећи, како су икавци, пгго што унотребљавају, негда били чакавци, Две су тачке, којима Др. Решетар у својој студији „Die čakavština und deren einstige und jetzige Grenzenu приписује вредност Differentia specifica, остале на крају крајева: ђ—ј шК—шт. Огледао сам, да уништим веру у ова два обележја, ако се само могу апсолутно узети, т ј. не би требало веровати, да се може наћн и чнтав низ других чакавских одличја називаннх, ако се у шгокавском нађе меја место међа. Правилнпје је рећи, да је било н штокавских крајева, у којима се чешће или ређе у меком-непчаном изговору чуло месго ђ—ј. Исти је такн слу-