Delo

АЛЕКСАНДАР ДНМА СПН 331 о њиховим супружанскнм дужностима, било је најчешКе, ио готову пскључиво, u иредмет њсговнх драма. Отуда су многи критичари од вајкада убрајали Диму у моралисте, у које је и он сам ссбе свагда рачунао. Међутим , по нашем мишљењу и тн крнтичари н Дпма су се у том погледу варали. Ако под моралисгом разумсмо човска. који се радо бави морадним иитањима, нс водећи рачуна и о успеху с којнм је он та нитања решавао. онда је Днма донсга бпо велнки моралист ; јер, као нгго* рекосмо, све њсгове драме и осталн његови списи, не пзузимајуКп можда ни ирве (видп његов роман „Роман једне жеием), занимају се решавањем понекога моралног питања илн бране какву било моралну тезу Али ако име моралнста хоћемо да сачувамо за оне пнсце који су. као Сенека. ЛарошФуко, Лабријер. Честерфилд u другп, нли међу песницима, 1,1орџ Елиот, 'успели да пронпкну до краја у та питања, н да допринесу правилном решсњу њиховом, онда Диму не можемо убрајаги у њих. Велика већина теза које је он заступао нетачна је. Као I16ceii, као Толстој, (мп нх номињемо уноредо сасвпм независно од њихове респекгнвне вредности , нДима јеуиме неког чистијег морала, у нме неког вишег идеала иостављао моралне законе, који пмају мало везе са сгварношћу. По томе ћете увек позиатн човека неморалнста. што он нде много више за својом маштом, но што се обзнре на животне и друштвене прилпке u на човекову прнроду. II тако, иревиђајући, прп решавању, тако важне састојке целога задатка, оп ће даватн нетачна решења и битн у нееугласнцн не само са стварним прилнкама, но и са самим собом : кад нпје основа сигурна, увек се и цела зграда љуља. гГо се дешавало и Дими, Његове су јунакнње готово увек у онреци са друштвенпм законпма, другим речима, оне без u најмање сумње, немају ираво. II то је Дпма u нехогице прнзнавао својим расплетима. Његова Франсина, којој Дима даје очевидно за ираво, не сме да нзврши своју прегњу до краја Она је, наиме, своме мужу, који јс варао, обећала, да ће, сат један, пошто се увери да он има милоснпцу, имати u сама милосника. Међутим, н ако је она привидно извршнла све што је била мужу ирпиретила, oua се j ствари уздржала баш од онога што је било најглавнијс учпнити, на да се докаже да је геза коју Днма браниу том комаду правпчна. Даје она извршпла ciiojy претњу до краја, она би нам ноуздано иостала несимпатична : али, најзад, игго би нама бпла неснмпатична, то јс мање важно ; него je важпо то што бн она престала бити симиатична н самом Дими. Да је тако, доказ је то, што јој Дима нпје допустио да одржн до краја своју рсч. За што је онда Дима тврдио, јер то излази јасно нз целе драме, да Франсина има права то учнннтн ? Све jc бадава, пма у истини нешто тако јако, да она избија, самоникло. н код онпх који не умеју да је самн нађу. Тако и Шпилхаген, да још Један нример наведемо, у својим „Ироблематичним Природама*, неирекидно нсмева племнће u даје им на много места врло ружне улоге; међутим, на крају излазп да је н јунак романа, којп је у трајној борбн са племићима, п сам племићски син. Има нешго јаче од умовања ннсаца, то јс оно наслсђе но-