Delo

350 Д е д о старају о благостању градског становништва. Те две стране нераздвојне су, но ми ћемо се задржати на првој која нас највише интересује. Главна мисао која веје кроз средњевековне еснаФе јесте измирење интереса произвођача и потрошача, а то се постизавало ограничењем слободе рада и такмичења. ЕснаФске заједнице у пуноме своме јеку представљаху органнзме у којима се самостално регулисао процес производње, ноделе и потрошње добара. Само уређење еснаФа почивало је на удружењу лица која у градовима обављаху ма какву грану занатску, ради одбране и заштите својих интереса. Три врсте лица тицаху се еснаФа : мајстори као пуноправни чланови, помоћници (калФе) п шегрти који су имали само гтраво на заштиту од стране еснаФа. Ступање у прва два реда било је везано за испуњење извесних услова. Да је неко могао обављати какав занат, морао је ирпиадатп дотичном еснаФу, а негде се то право везивало и за цраво грађанства. Као посебан услов тражила се извесна квалиФпкација не само у погледу текничком него и моралном. Поред стручне спреме за мајсторе која се морала пррписно иоказати, кандидат je требао да има по средњовековним појмовима неокаљано име и часно рођење. Шегрт да се произ- • веде за калфу морао је провести у учењу заната код мајстора извесно време: трп, седам годпна. Од ночетка четрнаестог века систем шегртства сматра се као нужан услов за вршење заната. Ученици и калФе радили су заједно с мајсторима, хранили су се и становали са њима, сматрали су се у неку руку као чланови породице. Мајстори су о њима водили очпнску бригу и били су дужни да их добро науче занату. То су били радници средњевековне индустрије чпј је иоложај био много бољи од положаја радника данашње Фабричне индустрије. Но најважније и најинтересантније је знати како су се по еснаФском уређењу тога времена прописивали условн рада и контролисала радиност, црте које најбоље карактеришу тадашњи ирпвредни склоп. Тако еснаФ је преко нарочито изабраних лпца вршио свакодиевнп надзор у радионицама. Предмети пзрађенп иротивно ирописима еснаФским узимани су као прост ФалсиФпкат за који се занатлија први иут казнио, а у другом илп треНем ионовљеном случају истеривао из заједннце и гу-