Delo

Ј Е С Е Н. Плаче жбуње, плаче трава Плаче поље и дубрава, Лаки ноток не жубори . . . А по шуми, а по гори Не чује се песма тица, Не види се рој звездица Да сијају на висини, У самоћи, у тишини ; Облаци су мрачни пали, Васелену умотали! . . . Сетно душа блуди, лута И без мете и без пута ; Нема смеха, нема збора, Ни весела разговора Само вазда од некуда Васеленом бруји свуда Тужна пссма, пуна јзда, Песма знана од вајкада Што по врту и по стази Гласе неба распростире : Јесен хладна да долази, А нролеће — да умире ! 25. октобра 1895. CoKOi/fcAHHH