Delo

У ИСКУШЕЊУ — ДРТИЦА II3 ХЕРДЕГОВИНЕ Свп га зваху: Стојан ијанчпна. Било му је око осамнаест годпна. кад му умрије отац, — а матере нп запамтпо нпје, — те тако остаде сам самцит, да се потуца од немпла до педрага. Отац му бпјаше спромах човјек. те му нпшта оставио није, оспм једну малу кућицу, — која бпјаше внше налпк на појату, — бпјаше стара и оронула — те је пзгледало, да ће се свакп час срушптп. Стојан је, дакле, морао да ради на наднпцу, у разнпјех газда, који имађаху своје винограде, — па да се исхрањује. А бпо је ваљан кдо кртпца. Радп u мучи се колпко друга тројпца, а ннкад да се потужп на умор. — 0, Стојане ! — рекао би му ко год. — Шта је ? — Јеси лп се уморпо ? — Јок ја. — Ама, болан, тп не почпваш. — Сведно. Па ипак га нијесу најбоље плаћалн. Нпје се он знао много цергати и ногађати, па су му газде својевољно нлаћалп, али увијек мање него другнјем. — Да нпје мало, газда? — запитао би он каткад, кад бп му се учпнило крпво. — То је доста! — велп газда. И Стојан одмах мпран. Покуино би оне новце, па одмах пошао — у механу. Пиће му бијаше омилило. Имао је неколико нријатеља, који га често чашћаху ама је он њпх морао још боље частптн. Но u у пићу бпо je добар.