Delo

424 Д Е Д 0 Нпко нпје чуо, да он што год оисује, пли да кога наружп. Он само накриви Фес на лијеву сграну, па безбрижно пјевуца: 0, јабуко зеленико, Зелен ти си род родила, На три гране три јабуке, На четвртој соко сједи. Због тога га назваше ијанчина. — Ама, јадан Стојане, оканп се пића, — говораху му неки остарији људи. — Не могу без њега, — вели он. — А што не можеш ? — Не могу ’нако.. Чпни ми се, да бп cbhch'o без ракије. Ако се не напијем, све ми је криво, па ми се чини да ме вас свпјет гледа иреко ока. А кад се напијем. онда се ue бојим свпјех седам царева... — Баш ће нропасти, — рекоше сви. — Уништиће се. Е, али људп нијесу вазда u пророци. * Једне вечери враћао се Стојан из шехера1). Био је п’јан као никада, те се једва држао на ногама. Сваки час je занињао час о ово, час о оно, али је ииак некако ишао. Тако je дошао до бијеле ћуприје2) Иуприја је била и стара u слаба, а њему је ваљало преко ње нрећи, на да дође барем до баба Стојине куће, а ту бп, — нред кућом, — могао ноћити. II он коракну на ћуирију, те нођс. Док уједанпут омаче му се нога п он се стропошта доље

Зора је била заплавила, кад се освијестно у — баба Стојиној кући. Баба Стоја нашла га је онесвијешћена, иа га са својом Горданом унесе и намјести у кућу. — Нека га, док. се освијести. — рече. — Нека га, — рече u Гордана. Па га обје нечеше трти сирћетом, само да прије дође к себи. Једва у неко доба отвори очи : — Бе сам ја? — запита u иогледа око себе. — .V мене, — вели баба Стоја. — А кад сам доиГо ? — Ми смо те донијеле. Сгојан покуша да устане, али се оиет завали. Јао, — зајеча — глава ме боли. Богме и бола, — рече баба, — није то шала панут’са ћуирије. Сн само уздахну. па онет јекну : ‘1 Варош, град. ) I>% npuja — мост. На селу у Херцеговини има дрвенох мостова, испод којих има воде само зимц.