Delo

ЛЕДНА ГЛАВА ИЗ ИСТОРИЈЕ Ш i, сам огласно а, јасно н передуковано, у пенаглашеним пак слоговима да се редуковано изговарало, али то ииак беше а самогласник^ Крел је волео, као што је познато, и у наставцима а: добар, братац, кротак, похлеван, поко])ан, правичан, вганавац, конац, содац, козал, лубезан, болезан, песан, оган. Истина, у овог нисца сумњлју, да није бно подутицајем хрвагским, ну то према његовпм речима не могу извесгн. Он само вели, хтео се обазрети „на веч нашига имена uuo језика лудц кирсо околи нас, Долонце, Пстриане, Нипавце ect., катери скорај иовсод чн стеши словенски говоре какор ми по Краниу нно Корошкн дежели дополу нембшки“ (VII а) Овде се не мисли на Хрвате. Од овога онћега словеначкога он одваја „Господ Труберјово краншчино.* У новије је доба II. Стан. Шкрабсц, који много мисли u размишља о словеначкоме, за полгласни едеменат предложио граФички знак а, те бп нисао: tamnica, zaćetak. II он се иознва на Крела, а највећма криви Копигара, што је ишао на руку употреби е: „Конитар в наглнце не помислил, да је е в тех примерех тако мало eigentlich krainisch какбр а. Полгласнпк, ки је eigentlich k«ainisch, иа се сам на себе з равно тнсто иравнцо алн кривицо пнше з а kakop з е; предност gre а зато, kep се полгласник im eigentlich krainischen в a ојачује, не в е\ Он сеч тога прпстаје. да се одпста у многим пределпма изговара полусамогласник тако, „да се од а мало али нич не разлочи* (из „CveTje“). С временом се умножио број ирогутанпх или редукованих самогласнпка при крају речп, но што је у крањском и занадном словеначком ностунно претегао наглашенн слог над ненаглашеним. Можда је поред теорпје и ненгго пстнне онде , где Крел ипше добар, рекал, вредап, а Кастелец добр, рекл, вредн и т. д., т. ј. чинп ми сс да се у XVI в. врло често редуковано а изговарало нешго јасније, као а — глас, док је у XVII и XVIH в. толико онај глас ослабпо, да је иросто нзгубио вредносг. Ово је одличје крањскога дпадекта , којпм се одваја од штирскога. у нрвом реду источнога. Да се покаже додир нзме!>у крањскога и чакавскога , треба га тражити с једне сгране у старнјнм језиковним споменпцима, а с друге обазнратн се и на трагове негдашњих прелаза, каквих је објавио д-р Облак не тако давно с острва Крка укојима јо сама у дугим слоговпма чешће , док се у краткима с акцентом нли без њега чује час е час о. 15. Према том, како се јужнословенски диалекти донашају нрема сдабнм еамогласницима; ђ и ђ, оиажа се некакав дуалисам — само не у смнслу Конитар - Миклошићеву, него тако , да на једној странн стоје „словеначко-хорватски" п српско-хрватски, на другој нак бугарски (ва.на да с маћедонским V Нревод.). Пиће да су оба слаба самогласника стајала на гранпцн прелазних гласова, с гако званом паспвном артикулацијом на уснама, тако, да нитн је било нуно о/ц , нити пуно e/j — а у доба идеалне Јужнословснеке епохе, кадно се још не беху диФеренцовале црте јаче истакнутог пндпвидуалисма, у епосн , чиј нотоњи акат би, кад се један јужнословенскн диалекат унотребп за књнжевни — црквенн језнк.