Delo

ЈКДАН ГЛАВА 113 ИСТОРНЛЕ 451 вана потнуна разлика између ђ и l, кад су замењивани с о и е, да је у Маћедонији у говору доста дуго ирављена разлика нзмеђу в п f». Да т» месго прасловенскога i» нема гласовноФиснолошку вредноет, то је д-р Облак игтакао као што треба, т. ј. да се није свуда пзговарао глас различан од б онде , где се т, ннсало- Као шго је написана на пр. реч тт>мница, није се нзговарала да бн се пз таке ФОрме могла развити *томница. Такога случаја у ствари нпје било, па се наравно мпслило изнети онај неодређени — мутни глас, у којп су се слили i, и i>. Ово је слпвање у бугарском сасвнм друкчије ишло , нсго што је било у српскохрват. и словеначком, па га ваља другојаче и тумачити. У бугарском је, сва је прилика, нрво било цепање h у б п е и -т, у -i, и о, језик се већ донекле прцвш;ао на то, одредио речи, у којима. се може с о■, у којима с е заменити, па je тек тада настало фисполонпш једначшБе т, u б, Да то шџе овпм путем текло. тешко је нојмитп, како да се н данас нрави разлпка између о и е у таким примерима у Маћедонији. као шго су сон аом, дождот, стебло, теста п др. У овоме правилном разликовању није могућно видети ништа друго до само даљи рад старнје снаге. Оваком схватању баш иду у ирцлог поједпна одстушива. Уз тенка пма и тонка уз .чт.ига, меглен-могли, тежок поред тежек и т. д Од словеначкога се, па u од срискохрватскога у свима овим тачкама одваја бугарски. Први се слажу међу собом тако да се мора иретпоставнти да су се т, п i, слили пре него што нх је нун вокал заменпо, а нстом су онда на овакој основици наступили нови гласовнп појави, ио шго је дакле разликовање т> и i, сасвнм ншчезло нз паметп. Разлику пзмеђу сон н ден , дожд и темница не могоше сачувати нп српски, ни словеначки. Према природи гласа, што је дошао на место иолувокала, јужнословеначки се и западнословеначкн, наслањају на српскохрватски, радпје употребљавајући а за ту замену, док у другу групу сиадају севорнн п источни словеначкн и „хорватски“, употребљавајућн е за b н б. 16. „Хорватски“ само у најстаријим огледими језика има за — б, а то је опћи словеначки глас место сгарословенског њ.; али се доста 1>ано сгаде узимати у (u) у кајкавскпм штамнаним књигама. Међу тим „хорватски“ језик још u сада зна за загворено о за^, само би трсбало тачније одредптн области изговора б. Загребачке горе граница су, како изгледа, тому изговору, северозападно од њих чује се 6, јужноисточно у. Мишљење, да српскохрватскн никад није знао за насалисам, треба сматрати као ногрешно. Траг се доисторпском изговору љ лепо сачувао у un властитога имена: Muntimir, МогупуГјдод којим се зваху једаи хрвагскп и један сриски кнез. Нема ни у колико места сумњи код облика, што се находн у домаћој латинској листнни:: Muntimir (Muncimir, Rački 15—26.), ако бп и бно сумњив облик впзантискога псторика. Ништа не смета прегноставптн , кад се код оне речн , властитога пмена насалнсована Форма могда нешто дуже одржати да е од Vll до X в. још по неко апелагпвно име знало за изговор * као un. Уједној лнстини, писаној у старом „Regnum-у Slavoni;p“ у XII в. читамо имо некога места