Delo

ЈЕДНЛ 1'ЛАВА 113 ПСТОГПЈЕ 453 између ирвпх суседа. Бпће исто тако маћедонско шп (плп шч ?) у којој било свези са шК (šč), што још н сада жпви у западним крајевнма срискохрвагскога, док се новпјс срнскохрватско шт нодудара с обичним бугарскпм шт. II српскохрватско се цр уместо чр пружа у Маћедонију. Нзмеђу слокеначкохорватског н српскохрватског непрестано се находи доднрних тачака н у морфологијп, а оне се не бн могле ни замислити, узме ли се, да су силом Срби н Хрвати унали у област, Словенима заузету. Пз деклпнацпје нарочито истичем облнке на — е у место на— u, овпма језпцима од памтивека иознате : рибе, робе у место риби, роби, а оне су, ако не јужнословенске, бар српскословеначке Заслужује да се сномене и инструментал на — ом. Ппје без значаја и пренос из једне деклинације у другу, као што се то видн у генит. имена, дативу имену. Бредан је нажње н нрономпналнп наставак — ril у тога , тега, тига, доброга, добрега, добрига, ношто се находи само у српскохрватској и словеначкохорватској областп. За чудо је како се додирује у личним глаголским наставцима 1. л. једн. на — ем, — им у срнскохрватском и у хорватскословеначкоме, исто тако 1- лице множ. на — мо. У спнтакси највећу цажњу поклањам творби Футура. Што се више нримичемо од запада к истоку, све се више унотребљава помоћии гдагол хошт& (шгљ, Ку), те се у творбп Футура источни крајевн српскохрвагске областп више слажу с бугарскпм, него са словеначкохорватским у којем се по правилу за б^дуће време узима сложен облпк — начин неодређени с помоћним глаголом б&дл. Карактеристичио је синтакгично номоћно средство, на којс хоћу да скренсм пажњу, а које у исто доба као вернгама спаја све јужнословенске диалекте: то је особита употреба свезе да, у ком се послу у чешком находи že, у иољском iž, у руском что. Баш да се не иретера, могу се јужнослсвенски диалекгп окарактерисати као ila - језицп. Да су једни од других ову свезу узајмили, нотиуно је то искључено, као што то пије бпло могућно ни засве остале до сад спомпњате једнолике појаве. Једнакост треба објашњавати само прастарнм суседством, њу крије тајна постања диалеката. 17. Је ли нравилна уобичајена деоба на дпадекте гито ча н ка/? (шгокавскн, чакавски и кајкавски). Ове су речн један уочљивијп знак. алп који још није довољан за разредбу. У унотреби је ире свега нозната упитна речца чвто п нзван опсега јужиословенских диалеката, н руски је что - кавскн језик, као што је чешки идн пољскн п лужички цо - кавски (со) језнк. На југу се чује што (что), шчо, ча и кај, али с овима речцама не стоје у складу и друге диалектичне разлике. Свакако у најсгарија времена не беху стављане одређене међе у употреби овпх рсчца, као шго је то данас. Кајкавскп се диалекат данас мора делити у две груне: нич и ника/. Обичан словенски језик употребљава за позитпвап облик кпј, за негатпван нич. На једноме се месту у Физингенским споменицима чита нич. Хорватски је пак по аналогији с кај наиравио никај, иа је ова речца