Delo

454 Д Е Л 0 истисда из употребе старпје нич. Ништа п нигатар. а не нич, као што Си се очекивало, гласп обпчна негација у дпалокту, којп место что (чкто) употребљава ча (чакавском). Правп чакавскп ппсац на пр. T>. Бараковпћ увек пише va, а негатпвно пак таво : da Г uzdah шој plačni n i š t а г е opravi 12. v. 419: plemenstvo izguhi u i š t a г ni pryata 16 v. 40: bis tebe umara, ki t’ n i š t a r ne prudi 20 v. 219 ; ni zada ni sprida n i š t a r e ostalo 23 v. 800: ti n i š t a r znadući 25 v. 367. I Zadar i Kotor n i š t a r e odlaga 29 v. 558; da n i št a r nećisto jiin zajde mod mlatei 87. v. 204.: zapovid nje zori a ništar besedi. За шћчвто ce пак находп нич : ugledat n i ć malo kako ženska krila 17 v. 76; у Пољпч. Статуту : hhyi, по законУ, huyb uo мисли, н т. д. Мора бптп дакле да су н онн што ча унотребљаваху, зналп у употребп заменпчкп елеменат — то (у ништо, ништор, ништаре,, ништар)- Према том свакако треба иретпоставптп да ча беше употребљавано само у оним случајпма, у којпма се могаше енклитпчкп наслонитп на иредлог или речцу, што пред њпм стајаше. Некада су се ове енклптпчне Форме, тако изгледа, уиотребљавале u онде, где се говорпло само чкто (дакле что, vito) као уиптна заменица у самосталној употребп. У својој је „Исторпји облнка“ још Данпчпћ иравилно пстакао, да се облик ч (4b) јавља наслоњен на нредлог „не само у онијех , које сада uo тој ријечп зову чакавцпма.“ Псто нам тако прича п д-р Решетар , који је ствар u даље нратпо, да се врло често находи уиотребљено зач у IIIuшка Менчевића п Ђоре Држића (ча пак само је , како он нађе, седам нута употребљено). Марљиво пстражујући , псто тако ou е нашао два три пута и у друтпх Дубровчана унотребљено, зач пак врло често. Ову ствар не узнмам тако, као да би зач бпо узајмљен облнк, којп је врло згодан бпо за метар (у стпху). Пре ће језик, како ja мислим, битн на том ступњу развитка, када се ненаглашени, т. ј енклитичкн облик ч чуо иоред наглашенога что (ова се реч у облику что , како се чинп, на заиаду много дуже држала пего на истоку, где се врло рано што развнло). Као што се каг поче уопће употребљавати иоред никај, те нич би нстнснуто, тако је и что (из којега је шго) поступно пстпспуло енклитпчке облике нач зач и т. д. тако да се даље употребљаваху само облици нашто. зашто u т. д. Пошто су пак и чакавци допсга зналн за облпке ништор, ништар, пита се, mje лн ча свакако у самосталпој употребп од что (чбто)? II ако је теориски могућно, практпчки се не може доказати. Старп црквенословенеки језик има у својпм најстаријим споменицима као једнно уиотребљавани облик с — to, али нас према својем иостању овлашћује јсдна реч, да тврдимо како пун облик ybго не беше у онћој употреби увек нн у старом црквенословенском језику. Грчки глагол č£ovdfi'ovv у црквенословенском гласи оуниУБжати, оуниукжитн — ова реч прнлично убедљиво изводн као основу нич^же (а не ннуктоже). У Glagol. Cloz. 122. правилно баш се ov'dfi' прсводп с шт.же’ 0 ceoei жен1з довљ л ћти сл, ниу кже ino далвнее свмишл ћти. У Григорнјевнм се „Словпма“, ио сведоџби Ностокова, находи ннчвже три пута; а д-р Вондрак упу* ћујс на једпо место у Eucbol. Svnaitieum. Тако је дакле у стар. сло-