Delo

456 д е л о Треба на завршетку споменути, да је добро нозната u у словеначкохорватском, у којем се кај употребљава, Форма ништар ништер — а то је residumu (осгатак) нз мннулнх времена, кад још не беше что илн чи потиснуто с кај. Да прикуним ресултате и desiderata овога историскоФплолошкога разматрања: 1. Греши се. новодећп се за Константпновпм причањем, баснама замућеним, ако се узпма да су Србп н Хрваги својом сеобом иореметили етничко и језиковно јединство свпх Словена. Пре ћебитп истина да су Хрвати и Србп суделовали у оној великој словенској сеоби, којатрајаше свега VI в. на се исгом заврнш у нодовинп УП в. Из оног се опћега имена етничкога само ионајлак јављају оба иосебна имена народна: бар у почетку немајући основа за етничке несугласице између њих или између опћега нмена, они посташе кристализацијона тачка за политичку моћ. Али и да издвојимо Хрвате и Србе Словени ни тад не састављаху етннчку или језпковну целину, а оно пздвајање никако није оправдано. Било је доста погодаба да постане самогвор језпк књижевни у оном низу великом сродношћу спојених и поступно распоређенпх диалеката — само да је пшао на руку таком јединству иолнтичко-верски живот. 2- Пи у најстаријим менама, каогоду новијем језиковном развигку, није могућно новућн тачну границу пзмеђу српскохрватскога п словенскога с једне u између бугарскога с друге стране; прелазп су били, као u сад што су, врло иостунни — неосетни. За српскохрватскп, особито за западни му део, словенски се веже, како гласовним тако и Формалним особинама, као што се гласовне особине срнскохрватскога, особнто у нсточној му области, огледају у бугарском, и то управо у заиадном делу овога. Међу собом се крајњи деловн (словеначки и бугарски) ове целине веома разликују и врло мало додирних тачака имају, много мање него што нх имају заједничких с првим суседима с обе стране. 3. Нема уираво шта, баш и ако би хтелн одвојптп српски од хрватскога — нема објекта за деобу. Ннти у дсторпји, нити у језпку можемо наћи разлога за то да се хрвагски издвоји и ограничи на цигло један диалекат, на тако звани чакавски у Хрватској и у севсрној Далмацији, јер се ни онда по би нашло довољно грађе ни у гласовима, ни у облицима, ни у творбн нитп пак у промени репи да се одредс одличнв. начелна разлике, те да се може говорити о хрватскоме као о засебном језнку од српскога. Данас се истина може допустити да има засебна књижевноет хрватска од сриске, пошто су доиста ioui u сад врло мало раширенн изван уских међа производне области умни пронзводи просвећених људи с обе стране, при чем много смегају да се књижевни производп са запада ншре на псгок н производи с истока на занад разлпка у вери н двојака азбука (граФика). С језиком међу тим нпшга не стојн у свези ова нојава вредна сажаљења које може нестати, шго више узнанрсдују увиђавност и просвета.