Delo

462 Д Е Л 0 углед а не само историјско поштовање. При свем том што је емпиричка страна у Лоцеовом делу већином застарела, сме се оно још n сад топло препоручити за штудију, због своје јасностп, методпчке строгости п излагања које читаоца одушевљава. Уз то се могу употребптп п његовп кратки дпктатн на предавањпма, који су из доцнпјег доба (1881), и kojii су изишли у впше пздања (Н L о t z е, Grunđziige der Psvchologie, Liktate aus den Vorlesungen). Одсудан почетак експерпменталног правца учпнио је Вебер (Е. Н. W е b е r, 1795—1878), н то поглавито својом пзврсном расправом о чулу тицања и о поиштем осе£ању“ (W agner’s Handworterbuc,h zur Phvsiologie, Ш, 2 Ahthl., засебно одшгампано : E. H. W e b e r, Tastsinn und Gemeingefiihl, 1851). To су први системски покушаји за Фнзиологију чула са законпма од опшге важностп, који су саопштени у овом сппсу иуном важног садржаја. А овп су иокушаји вршени, па од честп u обЈављиваии, још од двадесет годпна пре тога — дакле од тридесетих годпна овога столећа. 6. Алн. право засннвање експернменталне испхологије извршпо ]е Фехнер (1801—1887) у свом делу о елементима исихофизике (G. Tr. F е с hn е r, Elemente der Psychophysik, 1860, 2 Aufl. 1889), где je покушао да изведе до краја мисао о односима пзмеђу фпзпчкпх ii психичких процеса. II ако она математичка Формула којом ie он тај однос изразио данас више не важи као општа, његове су заслуге опег врло велике што је засновао егзактну исихологију, која је веома унапређена оним нојмовима које је он поставио, оним методама које је он теоријски развио п ирактички применио, u оном темељптом обрадом готовог емпиријског матернјала који је он још веома много проширио својнм сопственим носматрањима и опитима. Од доцнпјих Фехнерових сииса треба још споменути Revision tler Hauptpunkte der Psychophysik, 1882, у ком ce налазе знатно донуне особнто у науци о методама. Најзад је В Вунт (W i 1 h е 1 m W u n d t рођ. 1832) извршио уЈедињење експерименталног и психофпзичког нравца, н то не толико у свом прboai великом делу Vorlesungen iiber die Menschen- und Thierseele, 1863 (2. изд. врло нромењено 1892), колико у класичном делу Grundziige der physiologischen Psychologie, 1874. (4. изд. 1893). Тек овпм уједињењем и оннм оиширним нретресањем свих психичких појава, чега нема код Фехнера, постало је оно што сс данас обично назива „модерна асихологија“. II гако је Нунтово дело иостало ручна књига за ову науку, не губећи ирн том ни свој индивидуални карактер, без кога оно није могло остати, у колико се тнцало по неких хипотетичних ствари у схватању појединости и својих нарочитих назора о нодели и уређењу целнне. — Вунт је учинно н најмоћпијн утицај на систематско обрађивање експерименталне психологије, оснивањем нарочитог лабораториЈума за то у Лајицигу, ■ ^?9, и покрстањем часоинса Pliilosophische Stuđien, као органа поглавито з.ч радове у том лаборато]шјуму.