Delo

КРИТИКА И БИБЛИОГРАФИЈА. А г с ћ i v f u r s 1 a v i s c h e P h i 1 o 1 o g i e unter Mitvvir kung von A. Briickner (Berlin), J. Gebauer (Prag) C. Jirecek (Wien), A. Leskien (Leipzig), W. Nehring (Breslau), Stojan Novaković (Belgrađ), V Oblak (Gratz), A. Wesselofsky (St Petersburg)—lierausgegeben von V. J a g i ć, Siebzehnter Band, 8" G40 сгр. (2 свеске), Berlin Weidmannsclie Buchhandlung, годипиБа цена 20 марака. (СВРШКТАК) Још je од знатнијих појава бугарскога вокалнсма вредило би више иажње поклоиити аолувокалима б и б1; У бугарском има само један полувокал, т>, јер је п в прешло у i>: сб«, мллла. Нп с које се стране не потврђује тврђење да је у бугарском бпо пзмеђу е н i по изговору иолувокал. Облак нотврђује наводе Миклошића п Цонева: свуда је l, ирејотованн иолувокал гв, тако да нам та јотацпја посведочава, како је не када било н в бојом од ђ разлпчит глас. — Још је Дринов нстакао, да је у бугарском гв различно пзговарано према дналектима, а главно му је обележје артнкулације, да се грло на нпже скунља, а језик нешто назад скунља. Основу за артикулацпју љ у неким диалектнма чнни а (ловечка), о (солунски и дебарски), е (суховскп). У некнм се дналектпма в н в замењују с о н е. Према замени старословенских полувокала свн се бугарско-маћедонскп диадектн деле у две групе: источну н западну. У западној су групи многобројнијн прнмери примарне вокалнзације: т — о, b — е нсго у псточној, у којој у но некпм дпалектима никако нема прпмера за замену љ с о, а u е је место к ретко. У ловеч. диалекту као год у другим источним нраелов. l прелази у i., а само онда у е ако због нараштаја слогова полувокал пшчезне :мт,гл1>\ слЧве^, увен; у ненаглаш. слоговима ово е постаје и: стариц. Пзузецн су ден вес, лен, лесни, нугитес, исинес, (јесенвсв). ПЈ»аслов. се fc чува, а у о прслазн у тој този, тугази, лубов u у наставку — ђкђ: — ок. Пначе је у областн нсточних дналеката уп]>аво замена оба праслов. полувокала ') Према члаику Облакову у XVI књ. Archiv-a.