Delo

488 д е л о. велике разноврсности v ианонскпм споменицима — Миклошић свакако томе нпје впше пажње поклањао. Кијевски одломцп сведоче да јестари словенски. чист од утицаја других словен. диалеката. знао за епеитет. л. Данас се пак зна, да га нема у бугарским диалекткма. Калпнино тврђење, да има епеитет. л у охрпд. и дебар. диалекту, није тачно, вели Облак. јер је чуо у Галичннку зе.к« (= земља), у Обоцима : зе.ка, зал >Јб’ени. у народ. несмама само саб а, зем'а. Облак нам на стр 458. Archiva XVII набраја но дналектима н местима нримере речи , где би се очекпвало епеитетично л (у речима : земља, сабља, љубљење остављам, заробљено , које гласе зем'а. саб'а, 1’уб’ени. љубење, заробено остав ам итд.) па находи, да се л епептет. находи у оним крајевима, који и у другим одношајима стоје под угицајем српскога, за то зеУа ц земља у пстом диал. нису појаве пз разнпх мена у језнк. животу, већ из српскога узето. а нри том ваља имати на уму, да су примери цриени из песама, где је лакше туђему одржаги се. — У оно време, кад је старослов, иостао црквеним језиком, држало се л епеитет.. али од XI веку стање ее промснило у бугар. u маћед. диалектима. Губитак епентег. л нпје дошао Фонетичким нутем. као што се, рецимо, у чакавском или у млетач диалектима словеначкога претворпло л у ј, него је то иоследица мор*1>олошких једначења и стоји у тесној свези са секундарнпм мекшањем бугарских сугласника. У старослов. пак имамо увек поред облнка с неоне итетичним л и облик с њим : земи п кораб\, норед земли и кораблк. Да се упросте нагомилане групе сутласника, иснадало је епеитет. л, које се на ир. у ирезенсу 1. л. јед. дуже држало но у нартцципу ирегер. I. Особина је бугарскога, што се још од XIII в. враћа сугласн. t и d у три глаг. нрмдеву нрошлом : позлатена, роденп. зачуден. — Разлике пак између сгарослов. споменика у ногледу епеитет. л нису само временске но н локално-диалсктичке, јер на пр. неће бити Euch. Sinait. старпји од Supr. Cod.. и ако онај има очувано еиеитет. л. Облак мисли, да није подједнако имало губигак епеитет. л у бугар. маћед. дпалектнма. Маћед. и „старослов “ диалекти могаху нешто изостати иза источних, који много осетљивији бсјаху у разликовању секундарног умекшања. за то у њпма лакше се могло развити п, б', в’ и м\ 0 историји кољугације и деклинације бугарских п маћедопских говора нс можемо овде иретресати , јер Облак износи само доиуне и псиравке, а зн потпунију слику о том ваљало би се датити самог Калининог дела и књнге II. Лаврова о истом нредмету. А н onaj ће преглед гласова биги за сад доста да читалац с/гворп слику о одношајима, пзмеђу бугарскога и маћедонскога с једне н између срискога и маћедонскога с друге стране, држећи се X. Паула речн, које се могу сматрати као лингвистичка догма: „Das eigentlich charakteristische moraent in der dialektischen gliederung eines Zusammenhangenden gebietes bleilien immer die lautverhaltniese (l’rincipien der Sprachgeschichte, 44.). Да споменемо нешто вишеочланку Милорада Медини а „Vetranie’s Pclcgrin", у којем је огледао да протумачи загонетнн алегориски спов