Delo

КРИТИКА П БИБЛИОГРАФИЈА 523 Бранедесовим лекцијама о руској књпжевности (у руском преводу штампану у В. Европе), С к а б тт ч е в с к о г а псторијом новнје руске књижевностп п Пппиновим делпма карактерпстпка матерпјалнпх мпшљења u рускп роман на западу. Шта је одакле узпмао и како, управо, каквом се методом г. Шрапел служпо, остаје нам да покажемо. Ако само ма колпко познаје руску књижевност, чптаоцу ће се већ прва глава, у Koioj г. Шрепел упознаје своје чптаоце са исторпјом руске књпжевностп до нашпх дана, учпнити, према утпску којп оставља кад се прочнта, као једна на брзу руку израђена компплацпја. По ономе што нам се у њој пзноси, не може се впдети, да је писац и самостално проучавао дела пнсаца о којпма је друге хтео да поучњ Многи русизмп (резкост, резкп, одраз, одразптп, ноћи замуж^ замјећпиатп ит.д.), којих се писцу какав је г. Шрепел лако бпло ослободптп, показују чијим се делпма господпн Шрепел поглавпто служио израђујући је. Погрешно заппсана пмена (Анђејев, м. Авђејев, Сумаров м. Сумароков) плп занпсана тамо где пм није место (напр. кад спомпње на стр. 2-1 да су Тургењев u Гогољ(?) бпли главнн раднпцп у перподп ослобођења сељака од ропства), показује да се г. Шрепел журио впше него што је смео, ако му је стало бпло до тога, да му књпга испадне добра. Не знамо чему, ако не журби, да пршшшемо слабе стране композпције, којој недостаје прегледностп п погрешке у преводу ШравчБ Растериевеп улпцп преводп морал место обичаји улпце... илп Круглиигод преводп округла година место цела годпна, као да годпна може бнтп округла пт.д.). Осим овпх већ у овом првом чланку пма п погрешака друге врсте, којнх свакојако не бп могло бпги, да се писац постарао проучпти најбоља дела, која би му помогла да створп себп јасну слпку п о развићу књпжевиостп п томе колпко му је који правац, пли који ппсац, помагао плп одмагао, те да према томе одређује значај u вредност u поједпних праваца и поједпнпх књнжевнпка. Немајући свога крптеријума г. Шрепел се са свпм поверпо оном господпну, чпјим се зар делом на)впше служпо. Бпће да је ту узрок, што г. Шрепел у овом првом чланку рад некпх књпжевнпка (Грпгоровпча, Усиенскога, Плешчејева) потцењпвао, докле je рад другпх уздпзао (Авђејев, .Ђесков, Шелер;) што није тачно схватао правце, којпма су прппадалп појединп књпжевници, те с тога нпје, говорећи о тенденцпозној белетристпцп којој је на челу Салтпков, разлпковао правце по партпјама којпма су припадали њпховп иреставнпцп. Тако г. Шрепел ставља уз Авђејева и Писемскога, којп припадају школп ппсаца четрдесетпх годпна, Шелера, писца средње вредностп, п ЈБескова, иредставнпка реакцпоне белетристпке а нпједном речју не помпње Боборикпна, Данченка, Тернпгорева, И. Салова, представнпке лпбералнога правца у белетрпстпцц. ЗначаЈ народњачкога правца у белетрпстицп нпје лепо обележен, ма да је он у многом погледу заслужпвао впше пажње, те се због тога не видп јасно вредност u обележје рада бољпх му представника, од којпх Гл. Успенскп п Златовратскп чпне част руској књпзп. Драме се дотакао у шест редака, у којима је поме-