Delo

492 Д Е Л 0 својега нејакога еина, Уроша, којн he га на престолу наследитп. Поделовшн дотадашње областн на своју властелу, задржао је — велп се — за се потоња осво ења грчких областп, када п Дарпград буде освојио. Од властеле неке виднмо у радњи а нека се помпњу само по нмеру. па су п пмена где којих више традпцпона по псторпјска. а нека с-у створови самога пес-ника. У песмп: Сабор у Крушевцу на сабору су код кнеза Лазара, сем Југ-Богдана и Страхпнића Бана, још и Милош Обилпћ, Бошко Југовпћ и „све остале војводе.“ Из њпхнпх усга чујемо родољубиву одлуку, да се јуначки боре протнву Турака. У Маржу је идеја: како се Краљевић Марко носле косовске битке одлучује, те одлази u почиње Турке на мегдан познвати; у Снази народа та се „снага* олпчава у Краљевићу Марку. Дошавши на Косово. иосле свршене битке , Марко хоће да се из очајања убнје, што не сгиже па време; ну, доцнпје пристаје на вилин савет: иије сок „биљке бесмртпја“, на после дуга сна, на глас вилин у доба Кара-Ђорђева усганка) диже се да свети Косово н да иодпгне „царство hobo.w У Пес.ми о Душану Вукашин се црта као Душанов најмоћнији властелин, пред којим се сва друга властела смерно кдања; као човек којн одобрава Душанове смерове о освојењу Бпзантије, као нрепредени властољубац, којн жели да Дуи ан њему и његовим присталицама: „царство велнко разделц." Песнпк је узео. да је Вукашин наговорио Душана на деобу царствених области. Уз Вукашина се иомињу: Југ Богдан. Кнез Б])анко н Балша, ко.ји се слпкаЈу као властела, жудна да виде остварену ону Душанову мисао о Византији, и то пз чистог, јуначког родољубља, а не из каквих својих себичних смерова. Карактери: Угљеше и жупана Миколе, властољубивих Вукашиновпх присталпца, носе на себи псторијска обележја. Лазар Овојвода\ „врло“ се боји Душанових смерова. јер „ратна срећа вара* u држи, да силно Душаново царство „стоји под шатором цара“ (Душана). да није на чврстоме темељу и да ће бити његова века. Још је жешћи од Лазара Страхин-бане* — *та српска старина“, који пред властелом велп, да Душану Цариград никако не треба, да му се не треба звати „императором грчким“ u „да ослабп Српство, док он поста силан“, као и да ће носле Душана војводе разграбнтн царство његово јер су војводе „зверови.* Уза ову властелу узгред се номињу и властеле: Марко Мрњачевић, Милош u Петрашин, „оба Војинића* и б]>аћа: Драгош и Костадин. Сем ових особа из старијег доба помнње се и једна из доба пред устанак Кара-Ђорђев, у песми: Под Медведником. Ту се кроз устаједнога старца, млинара, хвале моралне и умне одлике Бирчанин Плије, којег иесник у одушевљењу не може да пореди ни са једним јунаком његова доба. Нп једне исторнјске особе не видпмо из ирошлости Срба у АустроУгарској, а сусрећемо се са тррјицом црногорских владара, из најновијег н садашњег доба: са владиком Петром Петровићем Његошем, кнезом